Nađite još jedan presedan u poslednjih 100 godina koji je tako brzo i tako obilato korišćen? Kosovo je velika „politička laboratorija“ Zapada, geopolitičko pitanje za Istok, bezbednosni problem za Evropu. O Kosovu se mora razgovarati sagledavajući ga iz nekoliko istraživačkih ravni, multidisciplinarnim pristupom, analizirajući stanje ne samo sa lokalnog, kontinentalnog i globalnog nivoa, već i iz perspektive regionalne bezbednosti drugih delova sveta (ne samo Balkana).
Nije poznato koga je od kolega konsultovao predsednik Akademije kada je formulisao svoje viđenje po pitanju Kosova.
U SANU je priličan broj akademika koji se već dugo, direktno ili indirektno bave tom tematikom i koji već decenijama, zabrinuti za našu sudbinu — upozoravaju. Ljubodrag Dimić, Mihajlo Vojvodić, Časlav Ocić, Danilo Basta, ali i Vasilije Krestić, Slavenko Terzić, i da ne nabrajam dalje, nekoga ću svakako zaboraviti da spomenem.
Mogao je predsednik SANU, da je hteo, porazgovarati na tu temu i prethodnih godina, sa velikim autoritetima kakvi su bili Milorad Ekmečić, Dušan Bataković ili Dragoljub Živojinović. Autoritetima u kontinentalnim razmerama. Bataković je na kraju naterao Kristofera Klarka da „revidira stav“, a poslednju Ekmečićevu knjigu izdavač je štampao bez i jedne formalno navedene fusnote. Ekmečićeve citate niko nije osporavao.
Mogao je predsednik SANU, da je hteo, tražiti mišljenje na tu temu i od nekog od inostranih članova Akademije. Kosovom su se onoliko bavili Tomas Flajner, Vaclav Klaus, Jelena Guskova, Noam Čomski.
Bilo je i među kandidatima za nove akademike nekoliko naučnika koji bi značajno doprineli raspravi — Milomir Stepić, Dragan Simeunović, Slobodan Samardžić, Dragan Simić. Ipak, izgleda da kutije sa njihovim radovima nisu ni otvorene. Eliminisani su i pre formalnog izjašnjavanja na prvoj stepenici.
Akademija se, na ovaj ili onaj način, mora baviti politikom. Zato što je na ovom našem prostoru, koji proizvodi previše istorije, često sve politika. Ali se zato politika ne sme baviti Akademijom.
Očekuje se od Akademije, njenih odbora i instituta da predlažu rešenja. Kriza u kojoj se nalazimo je sveobuhvatna. Sveprožimajuća. Treba nam mnogo pametnih glava i iscrpnih diskusija kako bismo odgovorili na iskušenja.
Nažalost, predsedniku SANU je krenuo pogrešnim putem. Umesto da SANU „akademizuje“ političke procese, prisustvujemo „politizaciji“ Akademije. Ne bavi se Akademija politikom, već politika Akademijom. I to u najgorem mogućem smislu. Akademija je postala deo „političkog rijalitija“.
Svega tu ima, kao i u svakom „rijalitiju“, od izbornih napetosti, zakulisnog paktiranja, do medijskog senzacionalizma. Deo tog senzacionalizma su i neverovatni predlozi. Zamislite, da ponovo pokrenemo dijalog o Kosovu, ali ovoga puta — tajno! Bez učešća javnosti!
Čega se to plaši predsednik SANU? Odakle mu uopšte ideja da se stvari oko Kosova mogu rešavati bez učešća javnosti? Nije nikome od nas pojedinačno Kosovo ostavljeno u nasledstvo, pa da ga u tajnosti prodajemo. To je ključno pitanje nacionalne bezbednosti, geopolitičkog položaja zemlje, stvar koja se tiče identiteta i strateške kulture, ali i spoljnopolitičkog pozicioniranja.
Predsednik SANU spominje „hipokriziju“, jer su se učesnici dijaloga „takmičili u patriotizmu“, ali ne želi da vidi da je i ovo što on predlaže „hipokrizija“. I nije to jedina nelogičnost.
Predsednik SANU je za novi dijalog o Kosovu, a istovremeno je zabranio održavanje skupa o Kosovu koji su Odbor Akademije za ekonomske nauke i Odbor Akademije za proučavanje stanovništva zakazali u zgradi SANU za 24. oktobar. Koliko sam upoznat, prijavilo se dvadesetak istraživača koji zbirno imaju više stotina monografija, članaka i referata o Kosovu. Nisu mu se svideli učesnici? E pa ne može se razgovarati samo sa istomišljenicima. To je onda monolog.
Takođe, ubeđujući nas da na Kosovu popustimo, ilustrujući onu autošovinističku mantru kako je „ceo svet priznao Kosovo“, pričao je jedared, parafraziram, da ako 20 drugara iz odeljenja ima jedno mišljenje o tebi, a ti sam o sebi misliš drugačije, neće biti da si ti u pravu.
Valjalo bi da se pronađe makar jedan jedini javni istup predsednika moldavske akademije kako se treba odreći Pridnjestrovlja, ili predsednika azerbejdžanske ili jermenske akademije u sličnom kontekstu o Nagorno-Karabahu, ili nešto slično iz Ukrajine ili Rusije oko Krima, Grčke ili Turske oko Kipra, Izraela oko palestinskog problema, Kine oko Tajvana, Argentine oko Foklanda, Španije oko Katalonije…
Ili, možda, da pretresemo arhivsku građu, da vidimo šta su pisali i govorili hrvatski, slovenački, albanski akademici tokom devedesetih godina prošlog veka ili čak šta im je u fokusu istraživanja danas. Nigde, ali nigde se ne može pronaći primer sličan ovom iz Srbije. Valjda zato što su svi ostali blesavi!?
Predsednik SANU može o sebi da ima visoko mišljenje. To je u redu. Isto kao što je u redu da ima političke stavove. Ali istovremeno mora da bude i svestan odgovornosti funkcije koju obavlja. On sedi u stolici Josifa Pančića, Jovana Cvijića, Jovana Žujovića, Slobodana Jovanovića.
Razgovor o Kosovu ne može se inicirati ovako, poštapajući se „primitivnom frazeologijom“ koja priliči kakvom tankom priručniku pasioniranih NVO delatnika. Isto kao što se ne može voditi polemika o obaveznoj vakcinaciji ignorišući mišljenja sa Medicinskog fakulteta i citirajući Milana Tarota. To je neozbiljno.
A SANU je vrlo, vrlo ozbiljno institucija, koju moramo da čuvamo, ali i da joj postepeno obezbeđujemo sasvim novo, značajnije mesto u našim političkim procesima.
