Da li u ekspanziji novih medija i njihovoj sveprisutnosti u našim životima svedočimo o potrebi da pravimo otklon od onoga što nam se svake sekunde plasira kao istinito, vredno, potrebno, poželjno? Da li se uloga medija udaljila od opšteg društvenog interesa? To su neka od pitanja na koja smo odgovore potražili od Slobodana Reljića, dugogodišnjeg novinara sociologa i profesora na Učiteljskom fakultetu, autora knjige „Bukvar medijske pismenosti — kako proživeti život u doba ’ekranoida‘“, profesora sociologa Slobodana Antonića sa Filozofskog fakulteta u Beogradu i profesora politikologa stručnjaka za medije Zorana Jevtovića sa Filozofskog fakulteta u Nišu.
„Udaljavanje medija od opšteg društvenog interesa jeste osnovni razlog za nastanak ’Bukvara medijske pismenosti‘, kaže Slobodan Reljić. „Mi koji se bavimo time, uočavamo tu samoubilačku anomaliju direktno, a građani osećaju, prepoznaju da to protonačelo smisla postojanja medija zaista ima malo veze s stanjem stvari. Danas i nosilac najmoćnije političke funkcije na svetu proizvode američkih medija naziva ’fejk njuz‘.“
A štampa se, podseća Reljić, nekad zvala „pas čuvar“ demokratije, što danas gotovo niko i ne spominje ozbiljno, osim kolonijalnih političkih činovnika koji ponekad tim „uvelim cvećem“ prete slabim liderima periferije.
„I to rade ne da bi bilo slobode štampe, nego da ih time ucenjuju. Vlasnici više nemaju potrebu to da pričaju, jer su mediji pretvoreni u neku vrstu sredstva za disciplinovanja i svog i globalnog društva“, smatra Reljić.
Na pitanje koje se nameće posle čitanja „Bukvara medijske pismenosti“ — da li novi mediji danas rade protiv čoveka, profesor Zoran Jevtović odgovara podsećanjem na Voltera Lipmana koji je pre jednog veka kazao da se čovek u životu upravlja slikama iz medija koje su uglavnom beznadežno iskrivljene.
„Ništa se otad nije promenilo, samo su unapređene tehnologije koje ubrzavaju distribuciju informacije, a koje su sve više stereotipi“, napominje Jevtović. „Internet je ukinuo geografiju. Dimenzija vremena je takođe ukinuta u medijskom svetu. Sve pred našim očima je ’lajv‘. Američki predsednik komunicira Tviterom. Klasična novinarska stvarnost je postala viralna i ne stvaraju je samo novinari, već mnogi anonimni pojedinci, pa i specijalne službe koje se bave nametanjem javnih mišljenja“, smatra Jevtović.
„Svako može da pošalje poruku, a samo neki mogu da je učine moćnom“, napominje Reljić. „Moćnike ne obavezuju ni kodeksi, ni novinarske tehnike. Tako se dovodi u pitanje smisao novinarske profesije. Da biste postali skupštinski izveštač nekada je trebalo petnaest godina, danas takvog radnika naprave za 15 dana. Danas je mnogo teže raditi kao PR nego kao novinar. A stvari se interpretiraju tako da se vulgarizuje. Novinar, na primer, dovede lobistu, koji nema šta da misli, niti ima bilo kakvu društvenu odgovornost. Njegov revolver puca za gazdu koji ga plaća. U Sjedinjenim Državama, kad ste takva nevladina organizacija, onda preko vas na ekranu nalepe etiketu ’strani agent‘. To su Rusi isto preuzeli, mada se to Amerikancima nije dopalo. Ovde, u kolonijalnoj demokratiji to vam je ’druga strana‘ i u razgovoru s najvišim državnim činovnicima“, kaže Reljić.
I za Slobodana Antonića knjige poput „Bukvara medijske pismenosti“ su važne zato što govore o širem kontekstu u kojem se mnogo bolje razume društveni značaj onoga što se danas naziva medijska pismenost, a što bi trebalo da bude uspešno korišćenje medija za izgradnju sposobne, zrele, kultivisane ličnosti.
„Živimo u svetu laži. Oduvek se lagalo i manipulisalo, ali sistem je u mnogo većoj meri počivao na nasilju, nego na manipulaciji i lažima“, podseća profesor Antonić. „Sad imate sistem koji zapravo podrazumeva proizvođenje tzv. dobrovoljne poslušnosti, da se ljudi na neki način navode da smatraju da je ovo jedini mogući, najsavršeniji sistem i da tu ništa drugo ne možemo da radimo nego da reformišemo u okviru tog sistema i za mesto u njemu. Taj sistem je strahovito nepravedan, kao što se pokazuje i u Reljićevoj knjizi. Ima ugrađenu nepravednost i ogromna većina živi loš, bedan život, a mala grupa ljudi ima ogromno bogatstvo. Da bi to moglo da funkcioniše, vi morate da napravite takav sistem manipulacije, vladavine laži, da oni prosto misle da je to tako i da to moramo da prihvatimo i nema druge.“
Profesor Jevtović podseća na stav Maršala Makluana o medijima kao produžecima čovekovih čula, ali koji otupljuju čula, i konstatuje da svaka država, da bi bila moćna, mora da može da sprovodi taj proces.
„Svih osam servera današnje digitalne komunikacije nalazi se u Sjedinjenim Državama. To je država koja kontroliše sve digitalne komunikacije. Onaj ko kontroliše informacije, taj upravlja svetom i iluzija je da će to deliti sa drugima“, objašnjava Jevtović.
Podsetivši da je štampa izvorno pravljena da bi se ljudi obaveštavali, da bi mogli da donose odluke o tome ko će da ih vodi, profesor Reljić navodi da je internet pak proizvod naučnog uma koji je razvijen u vojnom kompleksu, a onda dat industriji da ga omasovi.
„U tom ’gvozdenom trianglu‘ gubi se izvorni princip slobode, a cilj postaje kontrola. I odbrana statusa kvo u društvu. Mora da se sačuva ovaj korisni sistem i mora da se nameće celom svetu i moramo da kontrolišemo i sprečavamo one koji mogu da nas ugrožavaju. I tehnološki idejno taj sistem je već prošao svoj vrhunac. Ugrožen je svet koji ga je stvorio, pa i on sam. I on počinje da se ogoljuje i postaje dostupan drugim narodima i državama i drugim grupama u društvu. Savremena rusofobija je deo te drame“, konstatuje Reljić.
Da stanje u medijima prevazilazi Orvela i da je ovo sada nalik na kafkijanski svet, naši sagovornici ilustruju podatkom da u Americi 11.000 medija drži šest medijskih vlasnika.
Učinak hipnokrata, kako Slobodan Antonić naziva mogule medijske industrije, lako je vidljiv preko njihove tesne vezanosti sa nosiocima ekonomske i političke moći.
„U knjizi profesora Reljića se lepo pokazuje kako dolazi do koncentracije vlasništva medija. Nekada ste imali ipak neku vrstu pluralizma, a sad se to koncentrisalo. Oni mogu da odluče faktički sve. To je jedan konglomerat interesa, a kad imate te moćne interese, onda je prva žrtva — istina, a krajnji rezultat — model savršenog podanika savremenog društva“, smatra Antonić.
„Ako smo u vreme Maršala Makluana, šezdesetih godina prošlog veka, mi od jutra ulazili u medijsko okruženje ’kao u toplu kupku‘, sada je uz klasične medije sve to dopunjeno kompjuterima i smart telefonima i mi smo danas potopljeni u medijskom okeanu“, objašnjava Reljić. „Čovek danas 30 odsto budnog vremena provodi direktno s medijima! Na to valja dodati još 39 odsto budnog vremena u kojem smo s medijima uz još neku aktivnost. Za rad isti taj čovek troši 21 odsto budnog vremena. To je potpuna okupacija, koja naravno ima cilj. Savremeni čovek je rob potrošačkog društva, zavisnik koga, u potrošačkom društvu, navode da kupuje. I pošto današnje robe uglavnom izlaze iz sfere osnovnih potreba, a vi ste dezorijentisani, kupujete ono na šta vas nagovore. To je počelo kao mogućnost izbora. S ovako porobljenim potrošačima i ovakvim medijskim pritiskom to se pretvara u teror izbora. Mogućnost izbora je izvan mogućnosti normalnosti. Kad decu u Americi između četiri i šest godina starosti pitaju: ’Koga više volite tatu ili televizor‘, njih 54 odsto bira televizor“, podseća Reljić.
Za naše sagovornike „zadatak svih zadataka“ je kako iz svega ovoga pronaći izlaz i sačuvati slobodnog i mislećeg čoveka.
„Jedno od zanimanja koje će biti u žiži pažnje do 2025. je menadžer pažnje. Dakle, nastavlja se lov na slobodno vreme čoveka. Ideja je njegova dalja okupacija“, opominje profesor Jevtović. „Treba uloviti njegovu pažnju, nametnuti mu pravac mišljenja. Zato je borba za slobodnog i mislećeg čoveka najvažnija.“
Za Slobodana Reljića ključno je da se rasteraju oblaci „duhovnih narkotika“.
„Ja volim onaj Šantićev stih: ’Volovi jaram trpe, a ne ljudi, Bog je slobode dao za čoveka‘, i paradoks s kojim nas ta misao suočava“, kaže Reljić. „Mi smo dovedeni u stanje da tim guglovima i fejsbucima sami predajemo svoje slobode. Zapadni čovek je, tražeći svoju slobodu, u jednom trenutku posumnjao i u Boga, a da bi sada pao tako nisko da svoje slobode predaje frankeštajnima kao što su ’Gugl‘ ili ’Fejsbuk‘. Nekoj gomili kablova u nekoj mračnoj hali i žmirkanju nekih mutnih zelenih i crvenih lampica. Kad pogledate istoriju čoveka onda se vidi da on ne može trajno pasti na nivo ’volova s jarmovima‘, jer bi onda nestao. Čovek bez slobode ne bi mogao da živi kao ni bez vode. Verovatno nas čeka mnogo lomova. I ulazak Istoka na glavnu scenu će promeniti koordinati sistem i percepciju. Zapadna opsednutost novcem će se suočiti s društvima u kojima je duhovno dominantno. To će promeniti ulogu svega, pa i ulogu medija.“
