Strah od GMO hrane izazvala je informacija beogradskih medija da je ukrajinska kompanija MHP, u vlasništvu tajkuna Jurija Kosjuka, na korak do preuzimanja slovenačkog prehrambenog giganta „Perutnina Ptuj“, koja je vlasnik i srpskog „Topika“ iz Bačke Topole.
Precizirajući da stočna hrana u Ukrajini najvećim delom potiče od GMO zrna soje i kukuruza, „Novosti“ su navele da se, iako su Ukrajinci već objavili da su kupili tu kompaniju, čekaju reakcije slovenačke države, ali i regulatornog tela koje se bavi monopolima.
Ukrajina: Naši pilići nisu GMO
U međuvremenu, ukrajinska poljoprivredna kompanija MHP demantovala je pisanje srpskih medija da koristi GMO seme za ishranu živine i da prodaje GMO piliće.
U saopštenju se navodi da MHP kontroliše kompletan proizvodni proces kroz sve njegove faze — od farme do trpeze, uključujući uzgoj žitarica za prehranu živine.
„Sve zrnevlje, kojim se hrani živina koju uzgajamo, dolazi od sertifikovanih međunarodnih proizvođača i podleže striktnom pravilu da nije i da ne sadrži GMO“, piše u saopštenju.
MHP ne koristi genetski modifikovano zrnevlje u uzgoju žitarica i hrane za živinu, niti u bilo kojoj drugoj fazi proizvodnje mesa, navodi se i ističe da je MHP višestruko sertifikovana kompanija pod redovnim monitoringom Generalnog direktorata za bezbednost hrane i zdravlja.
„Dodatno, važno je istaći da MHP nema nameru da pileće meso proizvedeno u Ukrajini plasira u regionu Balkana, uključujući Srbiju. Plan kompanije MHP je da se bavi daljim strateškim razvojem ’Perutnine Ptuj‘ i njenih brendova, kao i odnosa sa farmerima i lokalnim dobavljačima te kompanije“, piše u saopštenju.
Jedemo li već GMO hranu?
Ipak, i posle saopštenja ukrajinske kompanije, postavlja se pitanje koliko možemo biti sigurni da strani proizvođači hrane, koji dolaze iz zemalja u kojima je GMO prisutan, neće mutirane proizvode plasirati i u Srbiju?
Dok organizacije predstavnika potrošača upozoravaju da je sistem kontrole hrane nesavršen, iz Direkcije za nacionalne referentne laboratorije za Sputnjik ističu da je uspostavljen dupli sistem kontrole i da se hrana na prisustvo GMO detaljno ispituje.
V. d. direktora Direkcije za nacionalne referentne laboratorije dr Nenad Dolovac tvrdi da akreditovane laboratorije vrše detaljnu kontrolu i da se analizama može detektovati i najmanje prisustvo GMO u hrani.
„Kontrola na prisustvo GMO u hrani se vrši prilikom uvoza na graničnim prelazima. Vrši se kontrola primarnih poljoprivrednih proizvoda, a kontroliše se i domaća proizvodnja. Moguće je detektovati i minimalne količine GMO u hrani, rade se DNK analize, prati se gen koji je doživeo mutaciju i oni mogu da budu pronađeni i u minimalnim količinama.“
S druge strane, predsednik Nacionalne organizacije potrošača Goran Papović napominje da mi već konzumiramo GMO hranu, jer se male vrednosti ne mogu laboratorijski izolovati.
„Nažalost, već koristimo GMO, jer prosto je nemoguće da su pahuljice kukuruza iz Amerike, koji je 95 odsto GMO, organskog porekla. Imate i meso iz uvoza, meso krava koje su hranjene GMO sojom, a GMO u tako maloj vrednosti ne možete da detektujete. Zato je obaveza proizvođača da to deklarišu, ali oni to izbegavaju“, kaže Papović.
Što se tiče kontrole hrane iz uvoza, po Zakonu o bezbednosti hrane postoje dve inspekcijske službe koje su nadležne za tu kontrolu, tj. dva ministarstva: Ministarstvo poljoprivrede i Ministarstvo zdravlja.
„Kontrolu na granicama vrše i državne i privatne laboratorije koje su izabrane putem konkursa koja su raspisala ministarstva. Postoji više od 20 laboratorija koje u okviru tog sistema rade taj posao, ali osnovni uslov koji garantuje ispravnost rada laboratorija je akreditacija“, objašnjava Dolovac.
On ističe da se prilikom kontrole hrane iz uvoza uzimaju ciljani uzorci, na osnovu analize rizika. Uzorke uzimaju nadležne inspekcijske službe i šalju ih u laboratoriju.
Papović, međutim, upozorava da je najveći problem činjenica da je prilikom uvoza dovoljno da prekontrolišete jedan šleper, a da pet ostalih ne moraju da prođu sistem kontrole.
„Zbog prakse EU i bržeg prometa dovoljno je da samo dostavite dokumentaciju da zadovoljava sve ono što se zahteva pri uvozu, a da inspektor procenjuje da li treba da se uradi naknadna kontrola, odnosno da li će se raditi monitoring“, naglašava Papović.
Uspostavljena dupla kontrola
Početkom rada Direkcije za nacionalne referentne laboratorije unapređen je sistem bezbednosti hrane, uspostavljena je jača, dupla kontrola, a monitoring nad radom laboratorija finansira država.
„Ministarstva vrše monitoring nad radom laboratorija, a takođe i akreditaciono telo Srbije, koje je ovlašćeno za davanje akreditacija, prati kompetentnost laboratorija“, ističe v. d. direktora Nacionalne laboratorije.
Međutim, jedan od najvećih problema koji utiče na efikasnost kontrole bezbednosti hrane jeste i mali broj inspektora. Kako preciziraju iz organizacije koja zastupa potrošače, papirološki je kontrola pokrivena, ali ako 7.000 mesara i mesnih industrija u Srbiji kontroliše samo 250 inspektora postavlja se pitanje koliko je ta kontrola efikasna u praksi.
Da kontrola može da bude još efikasnija slaže se i Dolovac.
„Uvek postoji potreba za proširenjem akreditacija. Detektovani su neki osnovni rizici koji su stalno prisutni. To su pesticidi i ostaci veterinarskih lekova, ostaci teških metala, ubacivanje nedozvoljenih elemenata u hranu i u tom smislu uvek ima mesta za unapređenje sistema.“
