Naime, Britanci i Francuzi su podržavali Konfederativne države koje su se otcepile, ne želeći da ukinu robovlasništvo, što je Republikanska stranka, na čelu sa Abrahamom Linkolnom, želela da primeni na čitavoj teritoriji Sjedinjenih Država.
Snage Juga su u to vreme imale jaku flotu, koju su kupovale upravo od Britanaca. Sever praktično nije imao flotu koja bi mogla da zaštiti važne luke, ali je tada vlada ruskog imperatora Aleksandra Drugog odigrala važnu ulogu, pruživši konkretnu pomoć administraciji Abrahama Linkolna.
Upravo tog trenutka počinje priča o jednom od najupečatljivijih momenata u istoriji rusko-američke saradnje, objašnjava za Sputnjik Aleksandar Kubiškin, profesor na katedri za američke studije Sanktpeterburškog državnog univerziteta.
U znak podrške severnim državama, Rusija je poslala dve eskadrile — jednu u San Francisko, a drugu u Njujork. Na ruskim brodovima je bilo više od 170 topova, što je bila prilično ozbiljna vojna sila. Eskadrile su bile razmeštene u dve luke oko Njujorka i San Franciska, čime su faktički pokrile i pacifičku i atlantsku obalu, sprečivši moguće akcije britanske flote protiv severnih država, navodi on.
Oni su tamo boravili oko tri meseca, počev od oktobra 1863. godine, i to je odigralo veoma važnu ulogu u jačanju rusko-američkih odnosa. Ruske mornare su srdačno dočekivali, iako ne treba zanemariti i značajan doprinos Aleksandra Bodiska, tadašnjeg ruskog ambasadora u Vašingtonu, koji bio veoma popularna diplomatska figura u SAD.
Time je, prema rečima Kubiškina, Ruska imperija istupila protiv Velike Britanije i Francuske, odnosno protiv politike podrške robovlasničkom sistemu i državama koje su se za to zalagale.
Inače, ruski mornari su se izuzetno dobro poneli, a Amerikanci su to dugo pamtili, pogotovu na zapadu zemlje, jer je u tom trenutku u San Francisku izbio ogroman požar. Naime, u noći tog 23. oktobra 1863. godine buknuo je požar koji je pretio da sravni ceo grad sa zemljom. Vatrogasci nisu uspevali da izađu na kraj sa vatrom, a pokvarilo se i nekoliko bitnih ručnih pumpi za vodu.
Međutim, u tom trenutku na čamcima je pristiglo 400 ruskih mornara koji su sa sobom poneli svu opremu za gašenje požara koju su imali na brodovima. Oni su svim snagama pomagali američkim vatrogascima, te su zajedničkim naporima uspeli da lokalizuju vatru i na kraju i da je ugase.
U borbama protiv požara je poginulo šest ruskih mornara, među kojima i admiral Andrej Popov. On je predvodio tu pacifičku eskadrilu sačinjenu od četiri korvete — „Bogatir“, „Kalevala“, „Rinda“, „Novi“ i dva klipera — „Abrek“ i „Gajdamak“. Mornari su potom sahranjeni na groblju na Mer Ajlendu, gde im se i dan-danas svake godine odaje pošta.
„Jasno je da je bilo različitih situacija, ali to što su ruski mornari učestvovali u gašenju velikog požara u San Francisku i tom prilikom bili u intenzivnom kontaktu sa lokalnim stanovništvom — to je istorijska činjenica, ali i draga uspomena koja se prenosi na nove generacije među Amerikancima. I u Njujorku i San Francisku pamte ove događaje. I u školama se pominje, mada ne previše detaljno“, ocenjuje on.
No, vratimo se na dalji razvoj građanskog rata. Upravo se te 1863. godine dogodila i jedna od najvećih i najkrvavijih bitaka —Bitka kod Getisburga. Bitka se završila neuspehom snaga Juga pod komandom generala Roberta Lija, jednog od najznačajnijih vojnih zapovednika u istoriji SAD, i smatra se prekretnicom rata, ocenjuje Kubiškin.
Posle toga se, nastavlja on, tok rata značajno promenio — severnjaci su krenuli ka jugu da bi 1865. godine južnjaci su bili primorani na kapitulaciju.
„Ruska eskadrila je svojim prisustvom sprečila Britance da posredno dostavljaju pomoć južnjacima i da organizuju blokadu luka. To je veoma važan faktor, a Rusi su, ako ne spasli, onda makar u velikoj meri podržali Federalnu vladu i to u ključnom trenutku, što je potom otvoreno priznao i sam predsednik SAD Abraham Linkoln“, zaključuje Kubiškin.