Bela strana crne rupe
Sovjetski teoretičar fizike Igor Novikov je šezdesetih godina prošlog veka, proučavajući teoriju relativnosti, došao do zaključka da u svemiru moraju postojati objekti koji su po svojstvima suprotni crnim rupama, i nazvao ih je belim rupama. Ako se sfera zamisli kao masa sa čije se površine može odvojiti samo brzinom svetlosti — to je crna rupa. Njen radijus se naziva gravitacioni. Ako se sva materija Sunca zgusne u sferu sa radijusom od tri kilometra, ona će se pretvoriti u crnu rupu. Gravitacioni radijus se takođe naziva horizont događaja. Ako iza njegovih granica, unutar sfere, dospe neki objekat, recimo svemirski brod ili komad zvezdane materije, ne može se vratiti nazad. Ogromne gravitacione sile će ga uvući u crnu rupu i iskidati na elementarne čestice.
Iz crne rupe atomi upadaju u belu rupu i brzo izleću iz nje, ali u drugi univerzum, iz budućnosti u prošlost. Bela rupa je crna rupa koja se tokom vremena transformiše u crnu rupu. Bele rupe su nestabilne, jer kako se materija u njima razvija, gravitacione sile rastu i u nekim momentima hvataju predmet i pretvaraju ga u crnu rupu. Postoji mogućnost da su sve bele rupe, koje su se obrazovale odmah nakon Velikog praska, sada bukvalno mrtve i da zato ne postoji mogućnost da se vide.
Akna na telu Univerzuma
U savremenoj kosmologiji bela rupa ima važnu funkciju, jer je bez nje nemoguće stvaranje univerzuma. Krajem osamdesetih godina prošlog veka američki fizičar Alan Gut, jedan od autora teorije inflacije, modelirao je proces rađanja novog sveta u starom univerzumu. Pretpostavimo da se u svemiru pojavi singularnost i njena eksplozija i brza ekspanzija (inflacija) počinju od bele rupe koja najsnažnije ruši prostor — vreme. Bela rupa raste, kao akna na telu, i vremenom se odvaja od maternjeg univerzuma, ostavljajući ožiljak u obliku crne rupe. U novonastalom svetu, shodno tome, nastaje „pupak“. Ožiljci prilikom „rađanja“ će u oba univerzuma brzo zarasti zahvaljujući Hokingovom zračenju. Dok se drugi svet ne izdvoji, moguće je posmatrati njegovo stvaranje i obrazovanje unutar zvezda i galaksija. Nije isključeno da je i naš univerzum nastao na taj način unutar nekog drugog univerzuma.
Gde potražiti bele rupe
Kvazari — najsjajniji kosmički objekti u svemiru i aktivna jezgra galaksije su pokušali da zamene ulogu belih rupa. Izraelski naučnici Alon Reter i Šlomo Heler su 2011. godine pretpostavili da se bele rupe spontano rađaju u kosmosu i nestaju nakon izbacivanja materije. Ne treba ih smatrati kosmičkim telima, jer su to pre „prozori“ u univerzumu, koji postoje svega nekoliko minuta. Nije moguće predvideti vreme i mesto nastanka belih rupa.
Prema mišljenju Retera i Helera, u ulozi tih spontanih „prozora“ najbolje se snalaze gama zraci, koji predstavljaju najjače eksplozije sa emitovanjem čestica visoke energije u trajanju od dve sekunde ili više. Njihovi tragovi se primećuju u različitim delovima univerzuma milijarde svetlosnih godina udaljenih od nas, a ako bi se nalazili bliže, život na Zemlji bi bio uništen veoma brzo.
U junu 2006. godine, orbitalna opservatorija je zabeležila neobične gama zrake u sazvežđu Indus na rastojanju od dve milijarde svetlosnih godina i dodelili su im broj GRB 060614. Gama zrak se odlikovao velikom dužinom trajanja od 102 sekunde, a supernova koja ima sposobnost da ga izazove nije primećena. Reter i Heler su izneli hipotezu da je GRB 060614 bela rupa.
U dubini tamne materije
Prema verziji teoretičara fizike Karla Rovelija iz Francuske i Frančeska Vidota iz Španije, veći deo tamne materije se može sastojati iz belih rupa. Oni su preispitali hipotezu astrofizičara Džejna Makdžibon, staru 30 godina, da je tamna materija ostala od crnih rupa koje su isparile, i došli su do zaključka da to i jesu bele rupe.
Reč je o prvobitnim crnim rupama, koje su se obrazovale odmah nakon Velikog praska. Nakon 13,7 milijardi godina postojanja univerzuma, materija je postepeno napustila u vidu Hokingovog zračenja. Pošto je dostigla dimenzije plankove konstante, ona se pretvorila u bele rupe. Za razliku od belih rupa normalne veličine, mikroskopske mogu biti stabilne, jer tada kvantni procesi prevladavaju nad gravitacionim.
Tamna materija zauzima oko četvrtinu svemira i koncentriše se unutar galaksije. Ona se nikako ne manifestuje, ne zrači i sa običnom materijom deluje samo gravitaciono.
