Međutim, Grci to ne vide kao zatvoreno pitanje. Štaviše, procenjuju da ukupno nemačko dugovanje iznosi 279 milijardi evra, što je nešto više od toga koliko je Atina dobila za poslednjih osam godina u okviru evropskih programa ekonomske pomoći.
Čak je i Cipras tokom poslednje posete ostrvu Krit, gde su Nemci 1941. godine streljali 180 ljudi, rekao da je „istorijska obaveza“ nemačkih vlasti da isplati Grčkoj tu nadoknadu. „Smatramo da su zahtevi Grčke pravno osnovani i mogu biti predmet parnice“, istakao je tada on.
Ako ovaj slučaj i dođe do suda, Grčka ima nekoliko kečeva u rukavu. Naime, nakon rata Grčka je reparaciju dobila samo od Rima i Sofije, a Nemci ne samo što nisu platili ni 115 miliona tadašnjih maraka žrtvama okupacije, već nisu vratili ni ono što su nacisti ukrali iz grčke Centralne banke – današnji ekvivalent toj sumi je 10 milijardi evra.
Inače, sumu koju Atina traži od Nemačke je za 41 milijardu evra veća nego što je ukupni spoljni dug Grčke, stoga bi tamošnje vlasti mogle da preduzmu i nešto ambicioznije mere – da uslove Brisel time što će odbiti da plaćaju dugovanja sve dok Berlin ne nadomesti svoja.
Prorektor Finansijskog univerziteta pri Vladi Rusije Aleksej Zubec smatra da je čitav svet već jednom prošao priču sa reparacijama – kada se završio Prvi svetski rat Nemačku su opteretili ogromnim reparacijama. Imajući u vidu štetu koju je nanela, Nemačka je trebalo da isplati zaista ogromne sume SAD, Velikoj Britaniji i Francuskoj.
Upravo je to i bio jedan od razloga zbog čega je Nemačka tada praktično bankrotirala i nije više mogla da isplaćuje svoje obaveze, što je potom rezultiralo da na vlast dođe Hitler, a osiromašeno društvo je u takvom očaju prihvatilo naciste.
„Tu tešku i gorku lekciju svi su dobro naučili i zato Nemačka nije morala da plati nikakve reparacije nakon Drugog svetskog rata. Tačnije, bilo je određenih rekvizicija brodova vojne flote, civilne flote. Recimo, Sovjetski Savez je preuzeo mnogo industrijske opreme i postrojenja iz Nemačke, ali ozbiljnih isplata nije bilo. Upravo je to Nemačkoj omogućilo da postane bogata i liberalna država“, tvrdi on.
Ako bi se sad odjednom ponovo pokrenulo ovo pitanje, objašnjava Zubec, to bi poslužilo kao podsticaj svim onim nacionalistički, revizionistički i revanšistički orijentisanim političarima. Stoga, kako ocenjuje, niko to ni neće učiniti, jer je jasno kakve bi mogle biti posledice. A imajući u vidu to što Grčka nije među državama koje su objektivno mnogo stradale, te da ima onih koje su mnogo više stradale, onda bi, ako bi sada došlo do reparacija, Nemačka praktično morala da dâ sve što ima.
Treba imati u vidu, naglašava Zubec, i da se rat dosta davno završio, pre gotovo osam decenija, samim tim je potraživanja trebalo tada objaviti kako bi reparacije imale smisla – danas je malo onih koji su tokom rata i u posleratnom periodu bili živi, tako da to malo preostalih ljudi bi možda moglo da pokrene kolektivni zahtev, ali kada se radi o tome da Grčka na državnom nivou traži nekakve reparacije od Nemačke, to deluje neozbiljno.
Ako se još to stavi u ravan ukupnog grčkog duga, Zubec ocenjuje i da je glavni krivac za za ekonomsku krizu u toj zemlji – tamošnje rukovodstvo, ali i grčki narod koji je glasao za te političare koji su državu doveli na ivicu bankrotstva.
„To što sada pokušavaju da traže reparaciju od Nemaca je smešno, jer je jasno da Berlin ništa neće platiti. Grčka želi da dobije onu sumu koja je otprilike jednaka njenom državnom dugu. Drugim rečima, Grčka bi želela da Nemačka otpiše njena dugovanja. Mislim da su ovi zahtevi smešni i da od toga ništa neće biti“, ističe on.
Ako već iz te perspektive gledamo na ovaj problem, dodaje Zubec, Rusija, koja je daleko više stradala od Grčke, od Nemačke bi trebalo da očekuje stotine milijardi dolara ili čak bilione i to za sve one strahote koje su učinili Rusiji i njenom stanovništvu. „Rusija uopšte ne pominje takva potraživanja i mislim da je to razumno“, zaključuje on.
