„Najteže je dokazati se u svojoj kući. A može biti da je to i moja greška, zapravo moj izbor“, na svoj način vajar i performer Ilija Šoškić objašnjava činjenicu da mu je tek posle pet decenija i statusa jednog od najboljih svetskih avangardista otvorena retrospektivna izložba u domovini.
Osmeh i ushićenje koje prate njegove reči kao da govore da je vredelo čekati, da nije kasno. Jer, Šoškićevi radovi našli su se krajem protekle sedmice u dva reprezentativna muzeja — Muzeju savremene umetnosti Vojvodine i u Muzeju savremene umetnosti na Ušću.
Sa jednim od najznačajnijih umetnika druge polovine 20. veka, radikalnim levičarem i šezdesetosmašem, razgovarali smo uoči otvaranja beogradske postavke, u holu zdanja na Ušću, dok su trajale završne pripreme, a umetnik je svaki čas prekidan zbog konsultacija u vezi sa važnim detaljima. Smirenost i strpljivost bila su pomalo neočekivana svojstva za nekog ko je kao umetnički gerilac pre četiri decenije svetsku reputaciju osvojio — pucnjem.
„Kada su posle 1968. i studentskog pokreta moji prijatelji pohapšeni, prelomio sam i otišao u inostranstvo“, seća se Ilija. „I nisam održavao kontakt. Opredelio sam se za automarginu, tu sam se smestio. Znate, to je bio jedini način da se slobodno radi, uopšte da se bude slobodan, a to je bio i ostao deo mog diskursa.“
Kako ste opstali na automargini?
— U prvo vreme bio sam u Bolonji. Morao sam ponovo da upišem akademiju, zbog papira, da me ne bi proganjali. Ali brzo sam ušao među svoje, pokupili su me, takoreći, sa železničke stanice. Svi su oni bili ekstremni levičari, kao i ja, na čelu sa univerzitetskim profesorom koji je, kad je zbog uverenja izbačen sa fakulteta, otvorio pivnicu. Tu smo se okupljali, tu su dolazili svi njegovi studenti, tu se pilo, pevale su se revolucionarne pesme… Čim su čuli da dolazim iz Beograda, sa Istoka, odmah sam bio dobrodošao. U Bolonji sam proveo tri godine, ali kako je to bila tradicionalna sredina — držali su je komunisti, a njima je bio važan sistem, pravolinijsko kretanje, ne princip kreativnosti — napustio sam je i otišao u Rim.
U rimskoj galeriji „Atiko“ izvodite čuveni performans „Pucanj u zid (maksimalna energija — minimalno vrijeme)“, o kome se i danas priča. Šta ste vi to zapravo uradili, u šta ste pucali?
— Pucao sam u zid, u sve zidove koji su, po mom shvatanju, predstavljali ono što nas zarobljava, što nas ograničava i što treba rušiti. Ali to je morao biti zid s pedigreom kakav je imala galerija „Atiko“, moralo se to uraditi u velikoj i moćnoj instituciji. „Atiko“ je bila jedino mesto gde se tada mogao proizvesti događaj.
Da li ste se ikada pokajali što sto ste se opredelili za tu praksu: radikalno, oštro, bez kompromisa?
— U to vreme zaista nije bilo kompromisa i život je bio veoma rizičan. Ne zovu se slučajno te godine „olovne“. Bili su tu osim nas i desničari, fašisti koji su se protiv nas borili, bila je tu i policija. Koliko su me samo puta karabinjeri zaustavljali na ulici, koliko je tu bilo neprijatnosti, privođenja… Ali puštali su me. Ipak su se plašili da stave ruke na jednog umetnika.
U Rimu ste se družili sa čuvenim rediteljem Pazolinijem. Bili ste prijatelji?
— Nisam se družio, mi smo samo bili komšije, pili smo kafu u istom baru. Moje i njegove neuroze su bile različite, ali smo se obojica borili protiv Vatikana i demohrišćana. Pazolini je bio jedan od ideologa levičarskog pokreta, on i ne manje važni Emilio Vila, erudita, čovek koji mi je pomogao da realizujem prvu izložbu u muzeju „Dijamanti“ u Ferari. Tu sam ja, zahvaljujući Vili, ušao na scenu.
Posle Pazolinijevog i kasnije ubistva Alda Mora, kažete da ste morali da priznate da je vaše verovanje bilo utopija. Da li je to bilo i priznanje poraza?
— Ne, to nije bio poraz, to je bio samo početak nekog novog perioda.
Kako vam u Italiji, gde živite, izgleda današnja umetnost? Ima li među mladim stvaraocima onih koji su, kao vi nekad, spremni da umetnošću obaraju sistem i menjaju svet nabolje?
— To bi bilo idealno kad bi se dogodilo, ali to u ovom vremenu, nažalost, ne može da se dogodi. Ova generacija sada — a znam dobro jer imam ćerku od 26 godina — ne vidi horizont. Često držim seminare po raznim akademijama po Evropi i vidim da mladi nemaju tu energiju, nemaju snagu. A nemaju ni ideju. Oni žive od danas do sutra. I ne treba ih osuđivati, nisu oni sami po sebi takvi, takvo je društvo, sistem je takav. Živimo u neverovatnom vremenu kada očevi koji su na vlasti svojoj deci seku budućnost. To je tragična protivrečnost našeg vremena. Ja se samo nadam da neće dugo trajati, da će nešto krenuti, nešto mora da se dogodi, iako se u ovom trenutku ne nazire ni šta ni kako.
Pre gotovo pola veka vi ste pucali u zid. Danas smo pred novim koji se ubrzano grade… Da li biste opet pucali u zidove?
— Rado bih to uradio ponovo. Samo za to bi bila potrebna dobra prilika. Jer kad se pogodi momenat kao te 1975. — a tada su bile i Crvene brigade i Crni red i dešavalo se svašta — to je moguće. Kada budemo shvatili da naš problem nije ni ekonomski ni politički, već civilizacijski. Mi živimo kao u magli zato što nam je civilizacija u krizi. Totalnoj.
