Knjiga „Musolini: diktatura i demagogija“ autora Lava Belousova, profesora istorijskog fakulteta Moskovskog državnog univerziteta Lomonosov, koja je u Rusiji izašla 2016. godine, doživela je već drugo izdanje.
„Sedamdesetih godina, dok sam još bio student, suočio sam se činjenicom da se u Sovjetskom Savezu nije moglo naći ništa o italijanskom fašizmu, praktično nikakva građa nije bila dostupna. Kada sam kasnije uspeo da otputujem u Italiju i da radim u državnim arhivama, postalo mi je jasno šta je bio glavni razlog zbog kojeg se istorija italijanskog fašizma nije izučavala u SSSR-u. Naime, mnogi oblici vladavine tadašnjeg sovjetskog režima podsećali su na vladavinu dučea u fašističkoj Italiji“, objašnjava Belousov i dodaje da je njegova prva monografija o italijanskom fašizmu bila zabranjena.
Naš sagovornik kaže i da je u italijanskim arhivama imao priliku da vidi i policijske izveštaje tog vremena i da mu je uvid u ova dokumenta pomogao da rekonstruiše mehanizme totalitarne države, kao i da uoči problem postojanja neophodnog društvenog konsenzusa, odnosno protivurečnosti saglasnosti sa postojećim režimom. Jedan od elemenata ove saglasnosti bio je vožd, lider nacije. Tako je centralna figura Belousovih istraživanja postao Musolini, kao i tema totalitarizma, odnosno uzajamni odnos masa i vožda.
„Poznato je da je principijalna razlika totalitarnih režima od autoritarnih upravo u tome što su oni u potpunosti potčinjavali mase. To je bio totalni sistem potčinjavanja masa, koji je prodirao, infiltrirao se u sve pore života. Totalitarni sistemi pretvaraju mase u plastelin koji se može oblikovati po želji. Jedna od karakternih crta totalitarizma jeste postojanje vožda, harizmatičnog lidera kojeg mase naprosto obožavaju“, ističe Belousov.
U Italiji su, prema rečima ruskog istoričara, fašizam i duče zajedno narastali pod parolom ponovnog rađanja nekadašnje moći. Musolini je bio fantastičan demagog i imao je veličanstveni politički njuh. Veoma dobro je mogao da izrazi komplikovane društvene pojave u obliku koji je prijemčiv običnom, pa i neškolovanom čoveku. Musolini je došao na vlast u vreme totalnog raspada, kada su posle ratova i nemaštine, umirale i poslednje nade. I onda se pojavio on, čovek koji govori: „znam put ka suncu“, „znam kako da u državi uspostavim veći stepen društvene pravde“. Program fašista je vrlo precizno gađao u metu, a većina je u ovom programu nalazila ono što joj je bilo neophodno da čuje.
„Međutim, mi danas živimo u drugačijem svetu. Spremajući knjigu o Musoliniju, o totalitarnom režimu, pisao sam o onom vremenu kada je vlast u Italiji pokušavala od društva da napravi stado. Mislim i nadam se da je to vreme nepovratno iza nas. Nije slučajno italijanska neofašistička partija Nacionalna alijansa (Alleanza Nazionale) prestala da postoji, a deo članova se priklonio legalnom delu desnog spektra. Smatram da sadašnje društvo savršeno drugačije funkcioniše i da u Italiji ništa poput ’voždizma‘ ne može da se ponovi. Fašizam je kao režim doveo državu do nacionalne katastrofe, iako je gotovo 20 godina postojao društveni konsenzus, saglasnost sa Musolinijem“, ističe Belousov.
Ruski profesor objašnjava da je većina klicala dučeu između ostalog i zato što je u Italiji tada bilo na snazi gotovo najnaprednije socijalno zakonodavstvo na svetu i ova aktivna socijalna politika je omogućavala Musoliniju tu potrebnu podršku društva. Naš sagovornik dodaje da je to istovremeno bio crni period u istoriji Italije, ali i antifašisti priznaju da je tokom te dve decenije Italija od agrarno-industrijske države postala industrijsko-agrarna. Stoga, ističe Belousov, nije sve crno ili belo, istorija ne trpi jednoznačne ocene.
Bez obzira na sve ono što se dešavalo tokom dvadesetog veka, Italija je danas posve drugačija država. Na primer, Salvini nikada neće reći za sebe da je on novi nacionalni lider i da je on uvek u pravu, što je bio glavni argument dučea. Salvini ima svoj stav oko kojeg se može diskutovati, a stav Musolinija se nije smeo dovesti u pitanje. Bilo kakve paralele Salvinija sa Musolinijem ne predstavljaju istorijski pristup. Njih dvojica su sasvim različite figure i totalno neuporedive. Za dučea je životna maksima bila vlast, kako bi mogao da sprovodi ono što je on smatrao ispravnim i pravilnim. Musolini je vlast voleo više od svega, smatrao je da mu je dodeljena misija, da je poslat Italiji i da je nepogrešiv.
„Svaki oblik socijalne, ekonomske i političke organizacije ima i svoj određeni resurs delovanja. Kada su na snazi vrlo oštri neoliberalni principi i na delu isključivo poluge tržišne ekonomije, to onda ide na uštrb socijalne politike i ekonomija beleži rast i pojavljuje se mnogo novca. Na sledećim izborima pobeđuju socijalisti i počinju da troše ono što su pre njih zaradili. Onda dolazi sledeća faza, nezadovoljstvo prethodnom vlašću i na izborima pobeđuju desničari. U Italiji je to očigledno, Matea Rencija smenjuje Mateo Salvini, prethodno je to bio slučaj sa Berluskonijem i Prodijem.
Vlada Salvini — Di Majo je novi politički fenomen. Pokret 5 zvezda okuplja one koji su se umorili od klasičnih političara i jednostavno žele normalan život. Pet zvezda bi u principu mogli na osnovu takvog programa, odnosno baš zato što oni nemaju program, ući u koaliciju sa bilo kim. Mislim da će se ovaj fenomen u Italiji i dalje razvijati. Ovaj pokret uopšte i ne želi da se bavi politikom, pa čak to i ne moraju, iako je to glavno protivurečje ovog pokreta. Ovo je novi zamajac novog veka.
