Na početku je, potpuno filozofski i naglašeno zamišljen postavio pitanje: „Treba li EU da bude ekskluzivni klub? Ili inkluzivna integracija koja će svojim pravilima i uslovima biti privlačna drugima?“
Nešto Turaka, koji i dalje shvataju ozbiljno Fileovu nekadašnju funkciju, valjda zato što još shvataju ozbiljno i Evropsku komisiju, upozoravahu druge da se utišaju i pretvoriše se u uho. Pomisliše da će dobiti odgovor. Pa kakav-takav. Ali usledile su: parole, parole, parole. I po koje retoričko pitanje.
Kolege Turci ne mogu da poveruju, ali: nije File svojevremeno postao komesar za proširenje zato što nešto zna. Već upravo suprotno: zato što ništa ne zna.
U prilog ovoj tezi svakako ide i podatak da se od silaska sa funkcije njemu gubi svaki trag u ozbiljnijoj kontinentalnoj politici. Neki se prethodnih godina zapitaše i za njegovo zdravlje. Živ li je? Isto kao što se izgubio trag njegovim prethodnicima i kao što će se izgubiti aktuelnom komesaru — Johanesu Hanu.
Kao i u sovjetsko doba, komesari su ljudi (čast izuzecima, kojih uvek ima) skromnih kapaciteta, aparačici postavljeni da „završavaju posao“, tehnička lica od kojih se očekuje da određenu situaciju privedu kraju. Po svaku cenu. Kao što se može videti u slučaju sirotog Hana, koji je proslavio „istorijsku pobedu“ na referendumu u Makedoniji.
Naravno, nije ovako uvek bilo. Za vreme Žaka Delora, na primer, u najvažnijem telu EU je sedelo nekoliko sjajnih političara, ljudi sa „čvrstom kičmom“ i jasnim ideološkim i vrednosnim vertikalama. Njih je trebalo slušati. Sa njima je bilo teško pregovarati. Zato što su se oslanjali na čvrste argumente. Trend upropašćavanja EU — institucija u kvalitativnom smislu metastazira od prve decenije ovog veka. I ne vidi mu se kraj.
Ne zato što su „loši“ pobedili „dobre“. Već zato što je to odraz nametanja političke korektnosti. Ako želite da uspete u institucionalnom aparatu, morate biti „politički korektni“. Odnosno, da pratite zacrtanu liniju, savijate kičmu pred nasrtljivim lobi grupama (od ideologa međunarodnog homoseksualnog pokreta i centara zaduženih za ismevanje porodičnih vrednosti, preko agresivnih ekonomskih neoliberala, do geopolitičara iz NATO struktura zaduženih za „crtanje novih granica“ pomoću zloupotrebe pitanja ljudskih prava) i ne postavljate problematična pitanja.
„Kosovo je nezavisno! Referendum u Makedoniji je uspeo! Srbi u Bosni su remetilački faktor! Milo je (još uvek?) pošten! Rusi su zli! Kinezi podli i opasni! U Teheranu žive ludaci!“
Ne postoji: zašto? Ne postoji: kako? Nema udubljivanja, mukotrpne analize i strpljivog traženja rešenja. Sve je deo razrađene matrice. Politička korektnost pre svega.
Ovo je EU već mnogo koštalo, eskalacija nekoliko paralelnih kriza se odigrava između ostalog i zbog nametanja koncepta političke korektnosti. Ali, sve su prilike, još će više da je košta.
Jer dok je Štefan File govorio (ili više glumio) na jednom kraju Istanbula, na drugom kraju grada je posle sastanka Glavnog odbora vladajuće AKP grmeo partijski portparol Omer Čelik: „Evropska ekstremna desnica se ne razlikuje od DAEŠ-a! Evropski DAEŠ su ekstremne desničarske grupe!“
Naravno, nije poznato da su evropski ekstremni desničari, ma šta pod njima podrazumevali i kako ih klasifikovali, odsecali glave neistomišljenicima pred TV kamerama, proglašavali za politički cilj globalnu dominaciju svojih ideja, minirali džamije i sinagoge ili finansirali i organizovali teroriste. Samim tim je i poređenje sa DAEŠ-om ne samo preterano, već i bezobrazno.
Ali Omar Čelik sa punim pravom i velikim samopouzdanjem nastupa zato što se oslanja upravo na stereotipe konstruisane unutar koncepta političke korektnosti.
Jer, desničari su uvek ekstremni, religijski zatucani (a kao i u doba komunizma i za politički korektne religija je opijum za narod), agresivni u propagiranju stavova, antimoderni, protiv multikulturalizma, samim tim i protiv ljudskih prava i sloboda. Oni su neprihvatljivi. U borbi protiv njih je, kako nam reče predsednik Makron, mnogo toga dozvoljeno. Pa kada može Makron tako po evropskoj desnici, zašto ne može i Čelik. Ako je mnogo toga dozvoljeno, zašto ne porediti Matea Salvinija sa Abu Bakrom el Bagdadijem, a Viktora Orbana sa Abu Salehom el Obeidijem.
Elem, nesreća tek može da usledi. A cena koju će Evropa platiti raste do neslućenih visina. Jer ako nekoga poredite sa DAEŠ-om, onda protiv njega možete da preduzimate sve mere kao i protiv DAEŠ-a. To može da čini i sam DAEŠ, koji dobija novog neprijatelja u Evropi, a politički korektna Evropa će možda još i pomoći DAEŠ-u da se uključi u taj obračun.
Jer, pre svega, za političke korektne je sasvim normalno da se prvo obračunamo sa nekorektnima u svojim redovima. Da počistimo u svom dvorištu.
Nema nikakve sumnje, unutar proklamovanog koncepta političke korektnosti moglo se pronaći dosta toga dobrog, neke od promovisanih vrednosti su univerzalnog karaktera, ali istovremeno treba podvući i da se nekritičko insistiranje na njemu tokom vremena pretvorilo u suštu suprotnost. Do te mere da sada i drugi daju sebi za pravo da komentarišu naše unutrašnje politike koje se tiču samo nas (izvinite, ali šta koga briga u svetu kolike će kvote za legalni prijem imigranata propisati koja zemlja?), naša unutrašnja preispitivanja, (zlo)upotrebljavajući političku korektnost.
Može li to Evropa da prepozna?
Sudeći po stavovima i sudbini Štefana Filea — EU aparat to niti vidi, niti razume. Ali sudeći po rezultatima izbora iz nekoliko evropskih država — Evropljani postaju svesni: odbacivanje ovakve (lažne i nametnute) političke korektnosti jeste način da se sačuva Evropa.
Jer ako preživi filozofija ovakve političke korektnosti, neće preživeti Evropa!
