„Učesnici tržišta danas, prema mom mišljenju, ne formiraju cene na osnovu balansa ponude i potražnje i drugih glavnih faktora, kao što je kurs dolara u odnosu na druge valute, nego na osnovu konkretnih izjava ili prognoziranja neizvesne budućnosti“, rekao je Novak u intervjuu za RIA Novosti.
U poslednjih nekoliko meseci, svetske cene nafte veoma brzo rastu. Koji su uzroci takvog porasta?
— Tržište voli tišinu i uvek se oslanja na glavne faktore. Ali glasne izjave stvaraju probleme na tržištu, a učesnici uvek reaguju povećanjem ili sniženjem cena, u zavisnosti od toga šta očekuju od ovih izjava. Prvo što nam trenutno pada na pamet je da Sjedinjene Američke Države od novembra spremaju uvođenje sankcija Japanu. To je danas, verovatno, najvažniji faktor. Učesnici tržišta ne znaju kako će to uticati. Moguće je samo nagađati da li će biti nametnute najstrože sankcije, kako će se ponašati potrošači iranske nafte, da li će nastaviti da kupuju sirovine uprkos sankcijama. Izjave prati lančana reakcija koju učesnici tržišta procenjuju i na osnovu njih određuju cene nafte, računajući na rizik da će deo iranske nafte napustiti tržište. Drugi faktor su predlozi upućeni OPEK-u da preduzme veštačke radnje koje narušavaju balans potražnje i ponude, a usmerene su na povećanje proizvodnje kako bi se kompenzovali mogući pad proizvodnje u Iranu i pad izvoznog tržišta u budućnosti. To su sve nejasnoće koje destabilizuju prognozu situacije na tržištu, i na njih buduće tržište veoma aktivno reaguje. Danas učesnici tržišta, prema mom mišljenju, ne formiraju cene na osnovu balansa ponude i potražnje i drugih osnovnih faktora, kao što je kurs dolara u odnosu na druge valute, nego na osnovu konkretnih izjava ili prognoziranja neizvesne budućnosti.
S koliko uspeha OPEK može izdržati te verbalne intervencije?
— Akcije koje se sada preduzimaju u okviru zajedničkog sporazuma 24 zemlje, koji je na snazi od decembra 2016. godine, tzv. sporazuma OPEK-a, fokusirane su pre svega na postizanje osnovnog balansa ponude i potražnje. U junu smo se složili da proizvodnju treba uvećati za milion barela ukupno u svim zemljama, i krećemo se prema tom cilju. Tokom prva tri meseca ukupna proizvodnja se povećala za oko 500.000 barela. Cenim da će u septembru proizvodnja biti nešto veća, i mi ćemo do oktobra doći do cifre od milion barela, vratićemo se na ciljeve prema sporazumu — smanjenje za 1,8 miliona barela od oktobra 2016. godine. Smatram da je ovo ispravna politika i ona ne uzima u obzir konkretna saopštenja, već pre svega osnovne faktore koji procenjuju trenutno stanje na tržištu i prognoze za narednih nekoliko meseci.
Ali, po svemu sudeći, vaše delovanje neće mnogo pomoći ako cena raste. Postoje li neke kontramere?
— Mogu reći da su sada, zbog neizvesnosti, cene nestabilne, rastu, ali može doći i do pada. Povećanje proizvodnje nije jednostavan proces, da bi se to desilo morao bi postojati slobodni proizvodni kapacitet, ali i investiranje u povećanje proizvodnje. A današnja oštra volatilnost se može pripisati ne dugoročnom, već vrlo kratkoročnom periodu: ne znamo šta bi se moglo desiti u novembru, da li će cena još porasti ili će pasti, to zavisi od odluke o Iranu. Stoga je, naravno, donošenje odluka o povećanju proizvodnje ili smanjenju, prema mom mišljenju, pogrešno. Potrebno je veoma dobro razmisliti kakva će prognoza biti za proizvodnju, ponudu i potražnju u narednih nekoliko meseci.
Dakle, Vi smatrate da je trenutna cena nafte previsoka? Koja bi bila najbolja cena za Rusiju, prema vašem mišljenju?
— Ne želim da govorim o konkretnim cenama — naše izjave često utiču na tržište. Jednostavno kažem da danas cena, po mom mišljenju, sadrži nekoliko dolara koje učesnici tržišta uzimaju u obzir kao rizik.
A koliko dolara?
— Po mojoj proceni, koja možda ne odgovara stvarnom stanju, to je otprilike pet do sedam dolara od trenutne cene. Ovo nisu samo izjave i akcije američkog predsednika Donalda Trampa, nego i izjave potrošača o perspektivama uvoza iranske nafte.
Šta mislite, da li postoji granica iznad koje se cena nafte teško može povećati?
— Ruski predsednik Vladimir Putin rekao je na panelu da Rusiji odgovara cena od 65—75 dolara za barel. Za nas je važno da je cena manje-više stabilna, da volatilnost ne bude tako velika kao 2014-2015. godine, kada je cena naglo pala, ili danas, kada postoji opasnost od naglog pada cena ako dođe do prekomerne proizvodnje nafte na tržištu. Zato je bolje da bude manje volatilna, ali sa stabilnijim indikatorima.
U OPEK-ovom sporazumu učestvuju 24 države, ali se stiče utisak da odluke donose uglavnom Rusija i Saudijska Arabija, koja pre nije bila na našoj strani i bilo je teško uspostaviti interakciju sa njima. Kako objašnjavate okretanje Saudijaca prema Rusiji?
— Ja bih rekao da su Rusija i Saudijska Arabija bile ključni akteri i inicijatori tog projekta, konsolidatori za donošenje odluka. Ukupna proizvodnja nafte u 14 zemalja OPEK-a je oko 32 miliona barela dnevno, što je trećina ukupne svetske proizvodnje. Uz učešće Rusije i drugih zemalja koje nisu članice OPEK-a, ovaj obim dostiže količinu od 50 miliona barela. Najjednostavnije je postići ciljeve ako više zemalja radi u tandemu. Rusija i Saudijska Arabija trenutno zauzimaju vodeće pozicije u proizvodnji nafte. Mi proizvedemo otprilike istu količinu, oko 11 miliona barela za dan. Naravno da Rusija i Saudijska Arabija imaju najveći slobodni kapacitet i zato, kada govorimo o povećanju proizvodnje, u tome ne učestvuju samo Rusija i Saudijska Arabija, ali u smislu mogućnosti povećanja proizvodnje, mi imamo najveći potencijal, u odnosu na druge države. Postoji potencijal za rast proizvodnje u Ujedinjenim Arapskim Emiratima, Kuvajtu i Iraku, a što se tiče drugih zemalja, potencijal je izražen u manjoj meri. Recimo, kada smo u junu odlučili da povećamo proizvodnju za milion barela dnevno, od 24 zemlje videli smo opšte povećanje rasta u prva dva meseca u 12 zemalja, a u ostalih 12 zemalja nastavljen je pad. Ukupna proizvodnja povećana je za oko 500 hiljada barela dnevno.
Više puta ste govorili da Rusija namerava da produži saradnju sa Iranom. Ali u kom pravcu će se odvijati saradnja, ako uzmemo u obzir da će Iranu u novembru biti uvedene sankcije?
— Kao prvo, moramo sačekati kakve će odluke biti donesene u novembru. Mi smo za to da Iran, kao najveći izvoznik energetskih resursa na svetsko tržište, ostane deo tog tržišta. Ne prihvatamo jednostrane sankcije, koje nisu u skladu sa odlukama UN. Naravno, sa pravne tačke gledišta, neophodno je proceniti dalje mogućnosti i sisteme interakcije sa Iranom, kako naše kompanije ne bi pretrpele štetu, posebno javna preduzeća. Mi danas radimo na tome. Zasad nema potrebe da govorimo o konkretnim mehanizmima za realizaciju zajedničkih projekata za proizvodnju nafte i gasa u Iranu, ili u trećim zemljama, kako ne bi stvorili dodatne rizike za naše kompanije.
U slučaju uvođenja sankcija Iranu i deficita nafte na tržištu, da li će OPEK moći da pokrije ovaj deficit?
— Iran je u poslednje vreme izvozio 2,7 miliona barela nafte dnevno. Budućnost će zavisiti od toga kolika količina nafte će napustiti tržište kao rezultat ovih sankcija. Očekujemo da nezakonite sankcije neće imati tako snažan efekat i da u skladu s tim iranska nafta neće stoprocentno nestati sa tržišta. Zemlje-izvoznice imaju slobodne kapacitete, a uz to zemlje-uvoznice povećavaju sopstvenu proizvodnju, smanjujući uvoz nafte. Moramo proceniti posledice, koje su u vezi sa uvođenjem sankcija i usporavanjem rasta svetske ekonomije u celini na potrošnju i potražnju. Postoji mnogo faktora koje treba uzeti u obzir, razmotriti i predvideti, ali u suštini zemlje koje proizvode naftu imaju sve mogućnosti da održe ravnotežu ponude i potražnje.
Pre 45 godina, u oktobru 1973. godine, naftna kriza je započela zbog činjenice da je određeni broj zemalja odbio snabdevanje naftom SAD i Japan. Da li postoji mogućnost da se ponovi svetska naftna kriza zbog Irana?
Meni se čini da je verovatnoća prilično niska, ipak, danas je situacija sasvim drugačija: dnevno se u svetu proizvede 100 miliona barela nafte, a moguć je gubitak od najviše 2,7 miliona barela. Postoji potencijal za rast u izradi mehanizama za balansiranje ponude i potražnje. Možda će balans trajati neko vreme, ali ipak, danas je situacija stabilnija.
Ruski predsednik Vladimir Putin rekao je da je Rusija, ukoliko bude potrebno, spremna da samostalno realizuje „Severni tok 2“. Ako se izreknu sankcije, kako će se finansirati projekat?
— Projekat „Severni tok 2“ se komercijalno finansira delom na račun učesnika projekta, delimično sa pozajmljenim sredstvima. Projekat je već delimično isfinansiran, a pošto se apsolutno plaća, mogu biti uključene pozajmice. Mogu biti u vidu obveznica ili samo pozajmice od banaka. Kompanija će odabrati najbolji način. Ukoliko partnerske kompanije odluče da napuste projekat zbog sankcija i obustave finansiranje, Gasprom će samostalno u skladu sa finansijskim planom finansirati projekat.
Nije prvi put da rukovodstvo zemlje iskazuje svoju spremnost da samostalno realizuje projekat. Da li imamo neki pravi razlog da očekujemo od partnera da napuste projekat?
— Generalno, ne očekujemo da neko treba da ode. Pojedine kompanije su se izjasnile da neće izaći pod bilo kakvim okolnostima. Ako nekoga zapitate „šta ako“ i navedete najkritičniju opciju, naravno da ništa drugo ne mogu odgovoriti osim da će napustiti projekat.
Rekli ste da SAD postaju izvoznik gasa. Da li mislite da će nakon puštanja u rad gasovoda „Severni tok 2“ na evropskom tržištu ostati mesta za američki tečni prirodni gas?
— Da bismo to uradili, moramo proceniti evropsko tržište u celini. Današnje prognoze ukazuju da će proizvodnja u Evropi pasti za oko sedam milijardi kubnih metara gasa godišnje. Postoje procene da će potražnja nastaviti da raste za oko 3 milijarde kubnih metara gasa godišnje. To jest, Evropa će morati povećati godišnji obim uvoza gasa za 10 milijardi kubnih metara. Ovo je velika niša u okviru koje se može povećati snabdevanje gasovodom kao i tečnim prirodnim gasom. Ali pitanje je u ceni – američki tečni prirodni gas je za 30% skuplji od našeg gasa, pri tom naša cena ima konkurentnu ponudu. Stoga, mislim da će se isporučiti određeni deo tečnog prirodnog gasa, ali će se većina oslanjati na isporuku gasovodom.
Koje količine isporuke gasa u Evropu možemo garantovati preko Ukrajine posle 2019. godine, kada se prestane da važi aktuelni ugovor?
— Prilikom snabdevanja gasom kroz ukrajinski gasni sistem, potrebno je uzeti u obzir nekoliko faktora. Polazimo od činjenice da tarife za tranzit moraju biti konkurentne. Danas su tehnologije koje se koriste u isporuci gasa kroz „Severni tok“ ili „Severni tok 2“ mnogo modernije od onih koje se koriste u ukrajinskom transportnom sistemu gasa: produktivnije, ekonomičnije, efikasnije, konkurentnije, pouzdanije. A pritisak je višestruko veći. To je kao da uporedite 40 godina star automobil sa savremenim. Drugi faktor je zastarelost ukrajinskog transportnog sistema gasa. Ali ipak, spremni smo da nastavimo s tranzitom gasa kroz ukrajinski GTS u slučaju komercijalne privlačnosti i rešavanja sudskih sporova između Gasproma i Naftogasa, koji se trenutno razmatraju na sudovima i usporavaju uspostavljanje boljih odnosa. Obim može varirati u zavisnosti od konkurentnosti Ukrajinskog GTS-a.
Koliki je obim isporuke gasa Kini na zapadnoj maršruti?
— U toku su pregovori o „Zapadnoj maršruti“, a postignuti su sporazumi o tehničkim uslovima, putanji i konfiguraciji gasovoda. Pregovori o ceni traju već nekoliko godina, a sada su postali aktivniji i nadamo se da će se stranke uskoro dogovoriti. Razmatra se obim od 30 do 38 milijardi kubnih metara gasa, konačna zapremina će biti naznačena u ugovoru. Svedoci smo povećanja potrošnje gasa u Kini, i to zbog delimičnog odbacivanja uglja i rasta BDP-a. Ove brojke će uzeti u obzir rast potrošnje gasa u Kini.
