Temelji crkve i srpsko-ruskog kulturno-duhovnog centra osvećeni su 17. septembra, a ekipa Sputnjika imala je ekskluzivnu priliku da uđe u unutrašnjost zdanja u izgradnji, koje je 21. septembra obišao i šef ruske diplomatije Sergej Lavrov. Već je urađeno 6.500 kvadrata podzemnog prostora, a kako nam objašnjava Borko Đurić, generalni direktor građevinskog preduzeća „Krajina“, angažovanog na izgradnji, u temelje je dosad ugrađeno više od pet hiljada kubika betona i oko 700 tona armature.
Prema projektu, crkva dimenzija 25 puta 20 metara imaće pet kupola i tri oltara: centralni posvećen Preobraženju Gospodnjem, a dva bočna — Svetom Savi i Svetom Simeonu i Svetom Nikolaju Drugom i carskoj mučeničkoj porodici.
„Simbolika je vrlo jasna. Imamo Svetog Savu i Svetog Simeona na jednoj strani, i Svetog Nikolaja i carsku porodicu, na drugoj. To je zajedništvo srpskog i ruskog naroda, a centralni oltar je Preobraženje koji govori o preobraženju i duhovnom preporodu i ruskog i srpskog naroda“, objašnjava otac Dragan, koji nas je dočekao u Hramu Hrista Spasitelja pred samo zatvaranje.
Dok se uz večernja zvona ispred igraju deca, a ljudi odmaraju na klupicama na platou između crkve i zgrade Predsedništva Srpske, a poneki vernik ulazi u hram, otac Dragan nam priča, ne krijući zadovoljstvo, da su poslednji dani u Banjaluci bili dani Rusije u Republici Srpskoj i dani cara Nikolaja Drugog.
„Sve što se dešava jeste stogodišnji dug koji vraćamo caru Nikolaju Drugom, jer da njega nije bilo, ne bi bilo ni srpske vojske koja se spasla na Krfu u Grčkoj i kasnije se vratila na Solunski front i oslobodila Srbiju“, kaže sveštenik, podsećajući da je ruski car početkom 1916. godine, postavivši ultimatum saveznicima, obezbedio da 160.000 srpskih vojnika bude prebačeno sa albanske obale na Krf.
Poseta ministra Lavrova Banjaluci, prema njegovoj oceni, jeste upravo konkretan i jasan pokazatelj saradnje i toga da je „Rusija vaskrsla i prepoznaje srpski narod i želi da mu pomogne u svakom smislu, i politički, i ekonomski, i verski, i duhovno“.
„Divno je što smo u Srpskoj osetili da jedna bratska zemlja stoji iza nas“, dodaje otac Dragan.
O tome kako je dosad tekla gradnja crkve s Borkom Đurićem razgovaramo uz kafu i čaj u bašti hotela „Bosna“. Odmah pristaje da nam pokaže i gradilište.
„Nije bilo lako, priznajem, imali smo kratak rok s obzirom na godišnjicu stradanja Romanovih, i morali da radimo paralelno i izmenu regulacionog plana, i izradu glavnog projekta.“
Crkva koja se gradi nadomak Vlade Republike Srpske i Radio-televizije Srpske, a tik uz stadion, biće u ruskom stilu. Zapravo, radi se o replici Hrama Čuda arhangela Mihaila iz 14. veka, koji se nalazio u Kremlju, ali su ga boljševici srušili 1929. godine. Visina centralne kupole biće 34 metara, a zvonika, koji će biti odvojen, 44,5 metara.
„Radovi su počeli u decembru prošle godine, a gradilo se skoro nadljudskim naporima svih zaposlenih, i po niskim i po visokim temperaturama, i po kiši, i po snegu“, kaže naš domaćin koji je „kum“ crkve, pošto je sa još trojicom biznismena, takođe vlasnicima „Krajine“, poklonio Srpskoj pravoslavnoj crkvi parcelu za izgradnju objekta. Na njoj je, otkriva, bila predviđena izgradnja manje crkve, a kada im je pre nešto više od godinu dana predsednik Republike Srpske Milorad Dodik predložio da se tu gradi srpsko-ruski hram, on i njegovi partneri odlučili su da budu darodavci zemljišta.
Uslov je bio, ističe naš domaćin, da se vrednost poklona ne određuje jer „kad se nešto poklanja, skine se cena“.
„Neka je procenjuje svako prema svom viđenju — mi smo smatrali da je za nas dovoljno to što nam se pružila prilika da uskladimo želje i naše mogućnosti i da budemo jedni od retkih koji su imali sreću da konkretizuju sto godina staru ideju ovog projekta. To je za nas možda najveća nagrada koja se ne može izraziti u novcu“, naglašava Đurić.
Dodaje i da za 40 godina, koliko se bavi građevinarstvom, a kako je „Krajina“ izgradila pola Banjaluke, izdvaja dva objekta: jedan od njih je Hram Hrista Spasitelja koji se izdiže u centru.
„Iskren da budem, mislio sam da mi je to kapitalni objekat, ali Bog me pogledao i pružio mi šansu da učestvujem u realizaciji ovog projekta. Kad o tome govorim, teško mi je da isključim emocije“, kaže Đurić.
Obilazeći gradilište, s ponosom govori o specifičnoj tehnologiji gradnje predviđenoj projektom: spolja fasadni deo obloga od kamena, unutrašanji deo će biti od opeke da bi moglo da se radi oslikavanje, a središnji deo od armiranobetonske konstrukcije.
„Pošto se ne lepi nego uziđuje, nije dozvoljeno bušenje tog kamena da bi se vezala oplata, već se mora betonirati u malim segmentima. Tom tehnologijom je građen i Hram Hrista Spasitelja, samo je tamo korišćen crveni i žuti kamen iz Irana, a ovde će kamen biti iz domaćih izvora — jablanički granit i plivit iz nalazište kod Šipova“, potanko opisuje.
Crkva će, iako u ruskom stilu, imati i neke elemente karakteristične za srpski stil, a zasad se još ne zna da li će se iznutra oslikavati ili raditi u mozaiku, kaže Đurić i podseća da je idejni projekat stigao iz Rusije, a da je glavni projekat uradila njegova firma.
U pozadini, iako je vikend, posluju radnici i inženjeri koristeći poslednje lepe dane rane jeseni. Sada sledi zastoj do proleća, zato što treba pripremiti značajne količine kamena, jer nije problem zidanje i betoniranje nego tehnička obrada dekorativnih elementa koji će biti ugrađivani na stubovima i lukovima, obrazlaže naš sagovornik.
On ipak veruje da će crkva u toku sledeće godine biti dovedena bar do kupole. „Sledeće godine je jubilej, 800 godina SPC. S obzirom na značaj objekta, mislim da će to ići brže nego kod drugih“, kaže. Na pitanje da li su obezbeđena finansijska sredstva, navodi da kad se grade ovakvi objekti kompletna konstrukcija finansiranja ide paralelno.
I otac Dragan Grujić ističe da je gradnja hrama i kulturnog centra kompleksan i zahtevan posao, ali očekuje da će, kako kaže, uz pomoć bratske Rusije i institucija Srpske i SPC biti obezbeđena potrebna sredstva.
„Jer šta taj hram u stvari znači? Pre svega, da Srbi nisu zaboravili šta je Rusija uradila za njih, da Srbi i danas gledaju Rusiju kao svog velikog zaštitnika i patrona, da Srbi i danas shvataju da je pravoslavlje to koje objedinjuje narode srpski i ruski. Danas kad se ruski narod vraća istinskim vrednostima, porodici, veri, kulturi, srpski narod u jednoj takvoj Rusiji ima velikog prijatelja i zaštitnika. A sistem vrednosti koji se danas forsira u Rusiji je nešto što je potrebno i nama Srbima“, veruje otac Dragan.
Kako kaže, samo ujedinjeni u takvom duhovnom, kulturnom i ekonomskom razvoju možemo ići napred, a kulturni centar u Banjaluci će biti „odskočna daska“ za takvu vrstu saradnje i još dublje veze sa ruskim narodom.
Prema rečima Borka Đurića, iako „u svakom žitu ima kukolja“, ogromna većina Srba u BiH ima nepodeljeno mišljenje i „ne simpatije, nego čistu ljubav“ prema Rusiji.
„I prilikom posete Lavrova moglo se videti kakav je odnos naroda koji ima visoko poštovanje i veliku zahvalnost i prema narodu Rusije, i prema oficijelnoj politici državnog rukovodstva Rusije, s obzirom na sve ono što su za nas učinili u poslednje vreme. Kad se tome doda ono što je sam car uradio za nas, mi Srbi ispod malog parčeta nebeske kape imamo svoje razloge za tu zahvalnost i svoje razloge da je i pokažemo“, kaže na kraju banjalučki neimar.
