Uz pomoć teleskopa na havajskoj Mauna Kaji i opservatorije Kek, gde se nalazi uređaj za koji Amerikanci tvrde da je najosetljiviji infracrveni teleskop na svetu, pronađeni su dokazi da u Velikoj crvenoj pegi, Jupiterovoj oluji, ima tragova vode, prenosi B 92.
Tome je, naravno, doprinela i sonda Juno koja može da se spusti u Jupiterove oblake dublje od bilo kojeg tela koje je do danas čovek poslao do najveće planete Sunčevog sistema. Ako znamo da je Jupiter prebogat vodonikom, a sada je otkriven i kiseonik, to bi značilo da na planeti postoje sastojci za vodu.
Ono što je za sada nemoguće znati je koliko bi te vode na Jupiteru moglo da bude. Gordon Bjoraker iz NASA kaže da se meseci koji orbitiraju oko Jupitera sastoje uglavnom od vode, pa je logično pretpostaviti da je „navodnjena“ cela njegova okolina.
Oni malo hrabriji naučnici poput Meta Adamkoviksa, profesora fizike i astronomije na Univerzitetu Klemons u Južnoj Karolini, tvrde da to može da znači da na Jupiteru ima života.
Jupiter je gasovit div koji je više nego dvostruko teži od svih drugih planeta Sunčevog sistema zajedno. Iako je 99 odsto Jupiterove atmosfere sastavljeno od vodonika i helijuma, čak i voda samo u tragovima na ovako masivnom nebeskom telu značila bi da je tamo ima nekoliko puta više nego na Zemlji. Nemoguće je stoga isključiti da se na Jupiteru mogao razviti neki oblik života, pa barem i mikroskopski.
„Tamo gde potencijalno ima tekuće vode ne može da se isključi mogućnost života“, rekao je Adamkoviks, upozoravajući na to da smo ipak još jako daleko od eventualnog pronalaženja života na najvećoj planeti našeg sistema.
Molekuli gasova su teško srastali, pa se zbog toga Jupiter sporije razvijao. Na njega ne može da se primeni popularna teorija o stvaranju planeta koje je trajalo četiri i po milijarde godina starog Sunčevog sistema, tvrde naučnici.
Jupiter nije nastao od oblaka gasova i prašine koji su orbitirali oko mladog Sunca, sudarali se i srastali, pa su nastajale planete. Ne, bilo je to nešto komplikovanije. Manja svemirska tela Jupiteru su davala masu, dok su mu veća davala energiju, a ne masu.
Prvih milion godina Jupiter je snažno rastao, srastajući i s najmanjim telima s kojima se sudarao, te tako brzo stigao do mase 20 puta veće od Zemljine. Sledećih dva miliona godina s njim su se sudarala i veća tela, za šta je trebala veća energija, pa se otpuštalo više toplote, čime je Jupiterovo stvaranje bilo usporeno. Kada je napunio tri miliona godina, imao je 50 puta veću masu od Zemljine, ali uz znatno sporiji tempo rasta.
Ipak, informacije koje je sonda prikupila govore o tome da se dva polja radikalno razlikuju, jer ispostavilo se da planeta ima dva južna pola, jedan na očekivanom mestu, a drugi blizu svog ekvatora. Taj drugi južni pol dobio je ime „Velika plava pega“, što, naravno, nema nikakve veze s Velikom crvenom pegom.
To saznanje moglo bi da znači da se nešto neočekivano događa duboko u Jupiterovoj unutrašnjosti. Kada već govorimo o Velikoj crvenoj pegi, Juno je uspeo da snimi i smeđu ovalnu oluju.
Redak snimak pokazuje kompleksne atmosferske procese koji se događaju na Jupiteru. Reč je o velikim ciklonima koje se formiraju najčešće u Severnom ekvatorijalnom pojasu, a ređe u Južnom. Sada je Juno snimio oluju u Južnom pojasu. Očigledno je da treba željno da iščekujemo novi prolaz sonde Juno pored najveće planete Sunčevog sistema.
