Taj paradoks na otvorenoj svetskoj pozornici priuštio je svima predsednik Makedonije Đorđe Ivanov. U grotlu cirkusko-političkih atrakcija, obaranja ruku između jakih, kuloarsko-estradnih predstava koje su obeležile zasedanje Generalne skupštine UN, prvi čovek Makedonije je „iskočio“. Nije se uklopio u spektakularni galimatijas.
Tri dana pred referendum u njegovoj zemlji koji će prekretnički odrediti budućnost države, Ivanov je odvažno, razložno, precizno poslao poruku koja je u direktnoj suprotnosti sa najsnažnijim zapadnim centrima moći.
Bez straha i ustezanja, pred delegatima Ujedinjenih nacija na Ist riveru, opalio je ćušku američkim i evropskim zvaničnicima koji su proteklih nedelja posetili Makedoniju.
A oni su, prema njegovom tumačenju, doneli u Skoplje ucenu. Iz svojih akt tašni izvadili su poruku da samo izmena imena države pruža njegovoj zemlji jedinu nadu da će se ikada pridružiti NATO-u i EU.
„Ako nam oduzmete nadu, šta će nam onda ostati“, pitao ih je Ivanov na njujorškom Ist riveru.
A u Skoplje su tokom referendumske kampanje dolazili i Angela Merkel, Sebastijan Kurc, Johanes Han, Frederika Mogerini, generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg, video-porukom građanima se obratio Emanuel Makron, a iz Amerike je zapucao i ministar odbrane Džejms Matis…
Takva diplomatska ofanziva na ovim prostorima zabeležena je možda samo u osvit krvavog raspada bivše Jugoslavije. Danas, južni sused Srbije kao da je država u kojoj se odlučuje budućnost planete.
Svi ti „dobronamerni“ gosti Skoplja u pravom blickrigu zahtevali su samo jedno: da referendum uspe, da narod prihvati promenu imena Makedonije zarad učlanjenja u EU i NATO.
Pošto su moćni svetski štihovi prodefilovali Skopljem, Ivanov je izvukao džoker iz rukava usred Njujorka, gde možda niko nije očekivao.
Taj džoker se naziva — državnička hrabrost. Takvim potezom, kakav god da bude ishod referenduma u nedelju, Đorđe Ivanov se upisao u istoriju svoje zemlje.
To su oni retki trenuci koji se ukazuju predstavnicima države kad moraju da odgovore na pitanje: „Ili jesi, ili nisi“. Ivanov je pokazao da — jeste.
Tako je možda žrtvovao svoju političku budućnost jer bi u vihoru predstojećih događaja mogao biti „počišćen sa scene“.
Ali to nije ništa. Ovakvim ponosnim državničkim gestovima, kojima se i pred najjačima dosledno brani pravo na stav, obezbeđuje se — večnost.