Svedoci smo „postameričkog Bliskog istoka“, navodi Dautović i objašnjava da je za Ameriku pod vođstvom Donalda Trampa na Bliskom istoku važna pre svega bezbednost Izraela u odnosu na Iran. Kako kaže, Americi je Bliski istok bio bitan kroz 20. vek zbog Sueckog kanala i nafte, ali sada ona sama proizvodi dovoljno nafte za sebe zahvaljujući uljnim škriljcima.
U tom smislu, Amerika gubi vrlo bitan strukturni motiv da bude prisutna na Bliskom istoku, obrazlaže Dautović u emisiji Sputnjik intervju.
Po mišljenju Slobodana Anđelkovića, docenta sa Fakulteta za međunarodnu politiku i bezbednost, dogovor o demilitarizaciji sirijskog Idliba dovodi do relaksacije bezbednosne situacije u toj zemlji, ali je za konačni mir potreban širi dogovor najvećih sila.
On napominje da treba sačekati da se vidi hoće li doći do primene sporazuma, a i kad dođe do primene, ne zna se kako će se dalje odvijati situacija na terenu, jer Rusija i Turska ipak malo drugačije gledaju na ceo problem: Turska hoće da kontroliše taj deo, a s druge strane, Sirija i Rusija gledaju da se civilno stanovništvo izvuče iz Idliba i da se odvoje snage umerene opozicije od Nusra fronta. Ako se i kada to dogodi, nije isključeno, smatra Anđelković, da će uslediti ofanziva sirijskih vladinih snaga na Idlib.
„Mnogo je krvi proliveno u Siriji da bi se demilitarizacijom jedne zone došlo do mira. To jeste korak u tom pravcu i treba ga pohvaliti, a pohvalile su ga sve sile, čak i Amerika je dala šturo saopštenje u kome se kaže da je ovo pozitivna stvar. Ali da bi tamo došlo do trajnog mira treba im neki Dejton, novi format razgovora gde bi velike sile bile garant mira koji bi bio održiv“, ističe Anđelković.
Dautović skreće pažnju na ponašanje Izraela u svetlu slučaja „iljušin“, kog su kraj obala Sirije oborile protivvazdušne snage te zemlje, nakon što se izraelski avion zaklonio iza ruskog.
„Izrael inače ima običaj da prosto bombarduje zemlje u okruženju, da li se radi o Libanu, da li o Siriji ili Iraku. Izrael ima takav stav da je njegova državna bezbednost na prvom mestu, a međunarodno pravo daleko ispod toga. Isto tako Izrael ne priznaje da je došlo do vazdušnog napada, nikada to niti potvrđuje niti demantuje, takva je bila njihova politika i bilo je vrlo čudna brza reakcija kojom su oni indirektno priznali da je došlo do incidenta sa ruskim avionom“, navodi sagovornik Sputnjika, uz ocenu da je i dalje nejasno šta se tačno dešavalo.
On ukazuje i na važnu ulogu Irana i drugih regionalnih igrača u rešavanju sirijske krize. Kako kaže, oni imaju strukturne interese koji ih teraju da budu uključeni, „a pošto je u pitanju takmičenje, igra se na igru nultog zbira, odnosno, samo jedna strana može pobediti“.
Dautović, koji se nedavno vratio iz Libana, na pitanje kako se iz perspektive te zemlje vidi situacija u Siriji, kaže da je Liban komplikovano društvo i mozaik nacija i religija.
„U zavisnosti od vaše ideologije i verske pripadnosti, afilijacije da li sunitskom islamu, da li šitskom, maronitskom hrišćanstvu, jermenskom, grko-pravoslavnom hrišćanstvu, imate različita sočiva i pritom imate ideologije — desne, leve, progresivne, prozapadne. U skladu sa tim svojim komplikovanim identitetom, svaki stanovnik sagledava s određenog aspekta neko međunarodno dešavanje. Svi Libanci ili skoro svi će podržati Hezbolah u ratu protiv Izraela. Hezbolah je smatran za heroja i za spasioca Libana 2006, kada je Izrael napao Liban. Ali, kad ih pitate da li podržavate Hezbolahove akcije u Siriji, dobijate potpuno različite odgovore. Opet, kad ih pitate šta biste više voleli: Hezbolah ili Islamsku državu, većina bi rekla Hezbolah, jer oni žive sa Hezbolahom“, opisuje situaciju Dautović.
Anđelković komentariše još jedan kuriozitet u rešavanju problema rata u Siriji — da Evropa koja je najviše na udaru izbegličke krize nema jasno definisanu politiku prema toj krizi, jer zemlje EU ne mogu da formulišu jasan zajednički stav.
„Neke vodeće evropske zemlje, kao što su Nemačka ili Francuska, imaju sopstvene agende i odnose se prema tom pitanju onako kako im tog trenutka odgovara. Sa različitim stavovima različitih država, Evropa razjedinjuje svoju snagu. Da ne govorimo o tome da bi EU u situaciji multipolarnog sveta trebalo da bude u samom vrhu. Ali ona gubi, jer svaka država vodi svoju politiku“, upozorava dr Slobodan Anđelković.
