Za razliku od prošle godine kada je podbacio rod šljive, srpskog brenda po kome su nas kao izvoznika prepoznavali i u 19. veku, ove godine je toliko rodila da samo stvara brige proizvođačima. Idealna proizvodnja šljive po hektaru, što je oko 500 stabala, iznosi 30 tona, a prošle godine ubrana je tek trećina. Nestašica je diktirala cenu, pa je ona lane išla i do 50 dinara po kilogramu.
„Ove godine se očekuje prosečan rod do pola miliona tona šljive. Godina jeste bila dobra, ali je bilo dosta padavina, tako da je kvalitet dosta niži nego što je bio prethodne godine. Prošle godine cena je bila 45 do 50 dinara po kilogramu, a ove godine je značajno niža i ide od 15 do 20 dinara i pitanje je šta će sa šljivom raditi i seljaci i veliki proizvođači“, kaže za Sputnjik sekretar Udruženja za biljnu proizvodnju u sektoru za poljoprivredu Privredne komore Srbije (PKS), Aleksandar Bogunović.
On napominje da je prošle godine izvoz sveže šljive bio vredan deset miliona dolara, a isto toliko i plasman suve šljive. Niska otkupna cena ove godine će, po njegovom mišljenju, sigurno diktirati mnogo nepovoljniju računicu.
„Možemo da pretpostavimo da će dobar deo proizvođača verovatno probati da ide na suvu šljivu s obzirom na to da je suva šljiva bez koštice prošle godine plaćana oko dva evra za kilogram, a sa košticama oko jednog evra. To znači dosta veću zaradu i može se očekivati da će dobar deo njih da suši šljivu“, kaže Bogunović.
Treći u svetu po rodu, ali…
Koliko je šljiva i dalje značajna za Srbiju kazuje podatak da smo po njenoj proizvodnji treći na svetu, iza Kine, koja godišnje proizvede šest miliona tona, i Indije, čija je proizvodnja 700.000 tona. Ono što, međutim, nije dobro jeste što se u odnosu na period od pre 120 godina prerada tog voća smanjila za pet do šest puta, tako da se najviše koristi za proizvodnju rakije, izjavio je nedavno ministar za regionalni razvoj Milan Krkobabić.
„Prvi izvozni proizvod Srbije u Sjedinjene Američke Države krajem 19. veka bila je suva šljiva. Tada je u SAD izvezeno 30.000 tona suvih šljiva, a naš ukupan izvoz suve šljive sada ne prelazi šest hiljada tona“, podsetio je on. Hoće li ovogodišnju produkciju suve šljive pogurati računica, kako veruje Bogunović? Ako je otkupna cena sirove šljive ove godine 12 do 15 dinara po kilogramu, a suva je deset puta skuplja, logično je da se sušenje isplati, pa iako je za kilogram suve potrebno četiri kilograma sveže šljive.
Sušara, najbolja investicija
Radiša Mirić iz Lopatnja kod Osečine nema dilemu i ne brine ga niska cena sirove šljive. On zna unapred da će ceo rod sa tri hektara pod voćem završiti u sušari. A onda može da planira koliko će da proda, izveze, ili da čeka bolju cenu za suvu šljivu. Sušaru kapaciteta hiljadu kilograma kupio je pre 25 godina kada je to bilo veliko ulaganje od oko 14.000 evra. Danas, u zavisnosti od kapaciteta i načina obrade, da li se suši šljiva sa košticom ili bez nje, sušara kapaciteta 600 kilograma košta oko 6.000 evra, ali u onu od 20 tona treba investirati i celih 150.000 evra, napominje sekretar udruženja za bilje u PKS. Ipak, takvih sa kapacitetom 20 tona je, kaže, u poslednje vreme sve više.
On, međutim, napominje da nije lako prodati ni tu suvu, kao ni svežu šljivu, jer je sve više voća na svetskom tržištu i morate se izboriti kvalitetom, cenom i standardima, što posebno nije lako malim proizvođačima. Sada je, dodaje sagovornik Sputnjika, Turska izašla sa velikom količinom suve šljive i konkurentni su sa cenom, pa su i oni dosta poremetili tržišta sa svojim nastupom.
Glavno tržište — Rusija
Bogunović napominje da je naše glavno tržište za svežu šljivu Ruska Federacija, dok sa suvom šljivom izlazimo pre svega na tržište SAD-a i Francuske. Od oko 500.000 tona sveže šljive koju Srbija proizvede, procenjuje se da više od polovine završi u rakijskim kazanima, kaže Bogunović, doduše uz rezervu jer ističe da tačne evidencije nema i da to niko pouzdano ne može da zna.
Izvesno je, međutim, da niža otkupna cena šljive ove godine jedino neće smetati proizvođačima rakije. Naprotiv. Jeftinije će doći do sirovine za nju i to čak 30 do 50 odsto u odnosu na prošlu godinu. A cena rakije sigurno neće ići naniže. Zato je sigurno da će „čačanska lepotica“ pre završiti u kazanu i šljivovici, nego u sušari. Kako prošlogodišnji podbačaj roda šljive nije uticao na cenu rakije, koja se kreće od 400-500 dinara, tako cenu neće promeniti ni ovogodišnja mnogo bolja ponuda.
„Cena je ista godinama jer skuplje neće niko da ti je kupi, a jeftinije nemaš račun da prodaješ“, kažu proizvođači rakije, dodajući uz to da je rakija roba koja može da čeka pravi trenutak za prodaju jer s vremenom samo dobija na kvalitetu. Ali i nju treba plasirati na tržište. Onima koji su, poput Mirića, računali dva koraka unapred i nabavili sušaru pre 25 godina, brinu se, kako on kaže, samo kada šljiva ne rodi.
Koliko izvoznici diktiraju cenu?
Ipak, višestruko nagrađivani proizvođač na Sajmu šljiva, Milorad Jović iz Gornjeg Crniljeva kod Osečine, kaže da nema objašnjenja za tako nisku ovogodišnju otkupnu cenu šljive i da sve diktiraju izvoznici.
„Jednostavno, nije logično da razlika u ceni bude tolika jer tvrdim da tržište nije zasićeno, pošto su i lane prodate značajne količine. Ovo je ubijanje poljoprivrede u Srbiji, svi znamo šta je bilo sa malinom, kupina se otkupljuje za 12 ili 15 dinara, šljiva isto“, ističe Jović, jedan od najvećih proizvođača šljive sa prinosom od 50 do 80 tona.
A onima koji žele da uče na greškama malinara šansa je i u spremnosti Vlade Srbije da zajedno s lokalnom samoupravom vraćaju zadrugarstvo u život. Prerađivačke kapacitete kojih je nekada imao gotovo svaki voćarski kraj još nismo ponovo podigli. Krkobabić je iskazao spremnost Vlade Srbije i njegovog ministarstva da zajedno s lokalnom samoupravom i postojećim zadrugama rade na otvaranju složene zadruge u Blacu, koja će omogućiti da šljiva koja uspeva u blačkom kraju ne završi u kazanima, već da bude prerađena. Ukoliko zadrugari i ljudi iz lokalne samouprave to ozbiljno shvate i krenu u taj projekat, takav pogon se može očekivati sledeće godine, istakao je on.
Bez prerađivačkih kapaciteta koji bi tržištu ponudili finalni voćni proizvod, pekmez, džem, slatko, sok… a proizvođačima veću zaradu, i dalje ćemo kao suvu šljivu godišnje izvoziti tek stoti deo ukupne proizvodnje tog voća, čija će polovina završavati u rakijskim kazanima. I verovatno ćemo se opet pitati zašto se „čačanska lepotica“, koja se prošle godine izvozila u Rusiju, sada vrlo malo otkupljuje.
