Osim za takozvanu normalizaciju odnosa između Srbije i samoproglašenog nezavisnog Kosova, vršilac dužnosti zamenika pomoćnika američkog državnog sekretara Metju Palmer zalaže se i za istiskivanje Rusije sa Balkana.
U intervjuu za „Juropijen Vestern Balkans“, koji je Palmer dao tokom Bledskog strateškog foruma, visoki američki zvaničnik podsetio je na obavezu svih kandidata za članstvo u EU da usklade svoju spoljnu politiku sa politikom Unije, a kao oruđe za istiskivanje Rusije iz Srbije vidi sporazum o potpunoj normalizaciji odnosa Beograda i Prištine.
„Verujem da će, ako Priština i Beograd budu u mogućnosti da postignu sporazum o potpunoj normalizaciji odnosa, to smanjiti uticaj Moskve na Srbiju“, rekao je Palmer.
Normalizacija odnosa između Beograda i Prištine, smanjiće, prema Palmerovom mišljenju, oslanjanje Srbije na Rusiju kada je reč o spoljnoj politici.
„To će biti dobro za Srbiju dok se približava Evropi. To je cilj Srbije, to je naš cilj“, izjavio je Palmer u intervjuu.
Direktan dogovor Beograda i Prištine doskora je bila američka rezervna strategija, kaže Aleksandar Gajić, analitičar Instituta za evropske studije, i podseća da su američki zvaničnici proletos na sastanku Kvinte (Britanije, Francuske, Nemačke, Italije i SAD) zastupali, kako kaže, nepopustljiv stav o tome da Srbija, kroz pravno obavezujući sporazum, treba da prizna nezavisnost Kosova u postojećim granicama.
„Videli smo da Srbija na to nije pristala, a da Rusija, koja podržava Srbiju, podržava Rezoluciju 1244. I zapravo, oni (Amerika) koriste situaciju u kojoj Srbija želi kompromis, i u tom prostoru eventualne korekcije granica, da bi istisnuli Rusiju i ono što ona zagovara, a to je rešenje u okviru međunarodnog prava i postojeće rezolucije UN“, objašnjava Gajić.
Amerika je očigledno shvatila da njena maksimalistička pozicija ne može da prođe i da su briselski pregovori propali, naglašava Gajić.
„Sada pokušavaju da postignu neko rešenje kojim bi Srbija dobila minimum minimuma i tako Srbiju odgurnu od Rusije i od većeg dela međunarodne zajednice koji podržava rešenje u okviru sistema UN i koji nije priznao nezavisnost Kosova“, kaže Gajić i dodaje da, iako je krajnji američki cilj zacementirati otcepljenje i nezavisnost Kosova i Metohije, jedan od strateških ciljeva je i potisnuti ruski uticaj u Srbiji i na Balkanu.
To se postiže, prema njegovim rečima, tako što bi konačno rešenje za južnu srpsku pokrajinu bilo pronađeno izvan sistema UN i Rezolucije 1244.
Srbija bi, iskoračivši iz podrške koju joj pružaju Rusija i Kina a zarad, kako Gajić kaže, minimalnih ustupaka, izgubila spoljnopolitičku podršku i napravila problem jer bi takav presedan, uz dobrovoljno učešće Srbije, srušio sistem međunarodnog prava.
„Za Srbiju bi bilo krajnje opasno da, zarad minimalnih teritorijalnih ustupaka, trajno izgubi južnu pokrajinu. Tako ne bi zatvorila krizno žarište, jer bi se projekat ’velike Albanije‘ nastavio, predstavljao bi regionalnu pretnju, a Rusija i Kina bi bile krajnje nezadovoljne i Srbija bi se našla u nezgodnom položaju sa velikim silama koje su je podržavale“, smatra Gajić.
Tako bi Srbija, pristankom na američke zahteve, trajno izgubila najveći deo Kosova i Metohije, kao i strateške saveznike i potencijalne regionalne partnere, zaključuje Gajić.
Irina Rudnjeva, naučna saradnica moskovskog Centra za proučavanje savremene balkanske krize, smatra da se u Palmerovoj izjavi krije još jedno lukavstvo Zapada. Bez obzira na to koliko je Rusija zainteresovana da dođe do pomaka u rešavanju problema na Balkanu, ipak ne treba zaboraviti da se na Kosovu nalazi velika američka vojna baza. Zašto ovde uopšte ozbiljno govoriti o bilo kakvom uticaju Rusije, pita se Rudnjeva.
Pritisak Zapada na Srbiju posebno je jak u poslednje dve-tri godine, ocenjuje ona. Srbija se zaista nalazi između Rusije i Zapada, ali ako tražite saveznika, svakako nećete izabrati onoga koji vas davi i od vas nešto stalno zahteva, naglašava.
„Iz perspektive svega onoga što se dešava na Balkanu, uticaj Vašingtona i Brisela je značajan, mada je evropski slabiji jer Evropa nije vojno prisutna. Nemojmo zaboraviti da je Amerika dugo isticala da je podela Kosova apsolutno neprihvatljivo rešenje i da bi odvajanje bilo kojeg dela izazvalo dodatne napetosti. Vašingtonu je svakako jednostavnije da se dogovori sa albanskim stanovništvom i zato možemo s uverenošću govoriti da će dalji razvoj situacije zavisiti najpre od stavova SAD“, kaže Rudnjeva i nastavlja:
„Ukoliko dođe do implementacije planova o korekciji granica, tada ćemo videti reakciju SAD i Evrope, jer sada je sve samo na nivou razgovora i pregovora. I na Kosovu i u Srbiji nema jedinstvenog stava o korekciji granica na Balkanu. Zato se radi o momentu kada će eventualno početi implementacija ovih planova“.
U Palmerovoj izjavi nema nikakvih tajni, smatra Aleksandar Pivovarenko, naučni saradnik Instituta za slavistiku Ruske akademije nauka i član Ruskog saveta za međunarodne poslove.
„To što je on rekao o Srbiji i Kosovu, to je bilo rečeno u kontekstu opštih planova u regionu. Intervju je urađen na marginama samita u Sloveniji. I pitanje Kosovo—Srbija su učesnici razmatrali kao deo većeg i šireg pitanja organizacije čitavog regiona u sadašnjoj prilično zategnutoj međunarodnoj situaciji. Dakle, govorili su o maksimalnom mogućem širenju NATO-a. Visoki predstavnik američkog diplomatskog resora je u intervjuu istakao da bez obzira ko je na čelu Amerike, bio to Tramp ili ne, politika prema Balkanu beleži kontinuitet“, kaže Pivovarenko.
Palmer je govorio i o mogućem partnerstvu Srbije i NATO-a, a šta je to tačno značilo, ostaje nam da razmislimo i vidimo šta će vreme pokazati, podseća Pivovarenko. Ne treba zaboraviti da Srbiju čekaju zajedničke vojne vežbe sa NATO-om u oktobru, što jasno pokazuje da su Sjedinjene Države počele da posvećuju daleko više pažnje čitavom regionu nego što je to bio slučaj pre pet godina, zaključuje on.
