A Bajagine lake note teško su pale na napaćena veteranska pleća i nanele im teške duševne bolove tako da „najutjecajnije“ nevladine organizacije u „najmlađoj članici EU“ već drugi put u poslednjih nekoliko meseci „apeliraju na pučanstvo“ da se nastupi Momčila Bajagića u „lijepoj njihovoj“ — zabrane.
Da nije tragična, bila bi komična i sama pomisao da Bajagini stihovi imaju bilo kakve veze sa ratovima za jugoslovensko nasleđe, ali „udruge branitelja“ ne odstupaju, pa njihove rampe „pevaču lakih nota“ poprimaju, malo je reći, karakter farse.
U najnovijem „priopćenju“ udruženja ratnih veterana u Sisačko-moslavačkoj županiji saopštila su da se „pesama koje je pevao Momčilo Bajagić Bajaga tokom rata ne bi posramio nijedan četnički vojvoda“.
Možda nama sa ove strane granica „civilizirane Europe“ Bajagini stihovi izgledaju trivijalno, ali tu su branitelji da nam objasne njihovo skriveno značenje i zločinački kontekst.
Tako ispada da su Bajagini, doduše, predratni stihovi „Bam-bam-bam-bam neću ništa da znam“ anticipirali „ćetnićku opsadu i granatiranje Dubrovnika“, a kao dodatni dokaz za tu tezu mogao bi poslužiti i potonji (iz ratnih vremena) hit „Montenegro“ u kojem slavi „divljake“ koji su opsedali Dubrovnik. Jer „na skriveno te vodim mesto, između planina i mora"…
Ostaje nejasno da li su branitelji oprostili Milu Đukanoviću, čoveku koji je ne pesmom, već logistikom podržavao „opsadu Dubrovnika“ i lideru čija je politika danas, za razliku od ondašnje, jednako emancipatorska i „euro-atlantska“, na liniji mejnstrim politike „najmlađe članice EU“.
Braniteljsko „ministarstvo istine“, verovatno je protumačilo stihove „moji su drugovi biseri rasuti po celom svetu“ kao odu „srboćetnićkoj“ dijaspori iz koje su regrutovani dobrovoljci na strani gubitnika u „domovinskom ratu“.
A „kad hodaš, ne zastajkuješ, zemlju ne dodiruješ“ stihovi su koji u braniteljskom ključu pevaju o „soldateski“ „nebeskog naroda“ koja juriša po „lijepoj njihovoj“, paleći gradove i sela, ubijajući i silujući, dok „šarene pilule za li-lu-le“ govore o modernim kosovkama devojkama koje leče ranjenike na strani agresora.
Branitelji verovatno nisu zaboravili ni scenu kad je u predratnoj emisiji „Hit meseca“ (produkcija TV Beograd) Dubravka Duca Marković rekla Bajagi: „Cepaj, Bajo“, pa im se verovatno „javilo“ da je Momčilo Bajagić Bajaga, u stvari, pop-rok verzija Baje Malog Knindže.
„Pesme koje je pevao Momčilo Bajagić Bajaga, kakvih se ne bi posramio nijedan četnički vojvoda (uključujući i Boru Čorbu, njegovog nekadašnjeg gazdu i poslodavca), vrlo jasno govore koga je podržavao i bodrio“, navode dalje veterani.
I tako je Bora Đorđević, po drugi put u karijeri doživeo najveći poraz i to od istog „štićenika“ — Bajage. Podsećamo, odlaskom Bajage „Riblja čorba“ je izgubila primat na top listama u SFRJ, a na prva mesta zaseli su „Instruktori“ otpadnika Bajage.
Da je Šekspir živ, verovatno bi se „Julije Cezar“ zvao „Bora Čorba“, a Brut — Bajaga. Tako da je moguće da neki današnji, domoljubni hrvatski „kazališni redatelj“ prepeva Šekspira u tom ključu — „ćetnićki“ Julije Cezar zvaće se Boro Čorbo, a Brut — Bajaga.
Mada, u ovom braniteljsko-patriotskom igrokazu ostaje pitanje da li bi im bolje legao (pre)ozbiljni Šekspir ili neki od satiričara poput Sterije, Nušića ili Domanovića. Nažalost i ova trojica su bili „srboćetnici“.
U svakom slučaju, javnost, i u Hrvatskoj, i u Srbiji, trebalo bi da zahvali braniteljima što su im/nam otvorili oči. Do sledećeg Bajaginog koncerta… Neka se spremi Balašević…
