Dobro je poznato, objašnjava za Sputnjik istoričar Predrag Marković, da je Osama Bin Laden bio njihov pitomac. Međutim, problem nije samo u tome, već u nesrazmernom tumačenju patnji, u zavisnosti gde se ona dogodila.
Uporedimo terorističke napade u Beslanu i Bostonu, sugeriše Marković. Beslan je jedno mesto gde su mučeničkom smrću stradale stotine ruskih đaka i njihovih porodica, što je prouzrokova izuzetno mali odjek u zapadnim medijima, a Boston, sa druge strane, gde su Čečeni ubili veoma mali broj ljudi, prikazan je kao velika američka trauma, iako su u pitanju čak dva evropska naroda.
„Da ne govorimo kakva je nesrazmera u prikazivanju patnji Avganistanaca, Iračana ili Sirijaca. Svaki grad u Siriji je pretrpeo mnogostruko veće gubitke nego što je to bio slučaj 11. septembar u Americi. Tako je i sa iračkim, ali i avganistanskim gradovima. Ali žrtve nemaju istu vrednost za zapadne medije“, pojašnjava naš sagovornik.
I Grigorij Jarigin sa Katedre za američke studije Sanktpeterburškog državnog univerziteta saglasan je sa Markovićem, iako smatra da je Bin Laden više nekakav bauk, nego što je bio pretnja kao čovek.
„Ako je on proizvod obaveštajnih službi SAD, a mislim da on nije jedina takva figura koja je napravljena za postizanje nekakvih drugih ciljeva, odnosno za pružanje otpora drugim državama, on nije mogao da organizuje takve napade sve dok se nije osamostalio, a to je značilo da su tada Amerikanci već izgubili kontrolu nad njim“, tvrdi Jarigin.
Sa druge strane, ako sagledamo aktuelnu američku politiku, događaji u Siriji pokazuju određenu pragmatičnu bezdušnost Amerike, smatra Marković, a da ne postoji opsesija zvana „Rusija“, najlogičniji put bi bio da se zajedno sa Rusijom nađe put za rešavanje sirijske krize, jer se Rusija u tom ratu pokazala daleko efikasnija od ostalih velikih sila. Međutim, ocenjuje on, Americi je daleko više stalo do toga da Rusija ne ojača i ne zadrži sadašnju poziciju u Siriji, nego do toga da se zaustave patnje sirijskog naroda.
Upitan kakvo bi bilo potencijalno rešenje za globalni terorizam, Marković poručuje da bi zajednička akcija velikih sila, pre svega Rusije, Amerike i Francuske, a možda čak i Irana, donela ogromne rezultate, kao što je to bio slučaj i u drugim velikim krizama, na primer u Drugom svetskom ratu.
„Zajedničkom akcijom bi te lokalne vojske ostale bez velikih međunarodnih sponzora. Sirija je jedan primer da Amerika tu nije bila verna sopstvenim vrednostima, jer Asadov režim, iako verovatno jeste bio neka vrsta diktature, ujedno je bio i multikulturan i verski tolerantan, a sada imamo određene verske zajednice koje više ne postoje zahvaljujući, između ostalog, nedoslednosti američke politike“, zaključuje Marković.
Jarigin ne isključuje i da se u mnogim slučajevima u Americi manipuliše javnim mnjenjem, a napad 11. septembra se i dalje koristi kako bi se objasnili radikalni potezi Amerike van njenih granica. To se sve svelo na to da su i unutar same Amerike pojačane mere bezbednosti, koje se danas graniče sa kršenjem ljudskih prava — onih prava za koja su se Amerikanci borili veoma dugi niz godina.
