Princeza Olga Andrejevna Romanov, čija je baka, velika kneginja Ksenija Aleksandrovna 1918. godine za dlaku izbegla tragičnu sudbinu svog brata cara Nikolaja Drugog i njegove porodice, bila je gost naše prestonice u okviru manifestacije „24 sata elegancije“.
Olga Romanov je u Beogradu, između ostalog, položila cveće ispod spomenika svom rođaku caru Nikolaju i prisustvovala promociji srpskog izdanja njene autobiografije „Princeza Olga Romanov: Bosonoga princeza“ u Kući kralja Petra Prvog.
Između ove dve aktivnosti, Sputnjik je sa njom razgovarao o porodici Romanov, detinjstvu i životu u Velikoj Britaniji, ali i o ambiciji njene majke da je uda za princa Čarlsa.
Kako vam se sviđa Beograd?
— Ono što sam uspela da vidim je apsolutno veličanstveno. Nažalost, nemam puno vremena, program je izuzetno gust, tako da stalno idemo sa mesta na mesto. Iz kola sam imala prilike da razgledam prelepe zgrade, divne parkove. Ljudi su vrlo ljubazni.
Započeli ste dan polaganjem cveća na spomenik vašem rođaku caru Nikolaju. Da li ste zadovoljni mestom na kojem se nalazi sećanje na njega?
— Spomenik je sam po sebi monumentalan i veličanstven. Na prelepom je mestu. Oduševljena sam. Vrlo me je ganulo i raznežilo što je srpski narod podigao ovaj spomenik i što ume da ceni sve napore koje je moj ujak uložio u pogledu prosperiteta srpske nacije.
Kakav je bio car? Niste uspeli da ga upoznate, ali pretpostavljam da vi znate neke detalje iz njegovog života koji su malo poznati široj javnosti.
— Nikolaj je ubijen 1918. godine, a ja sam rođena 1950. Ne znam dovoljno o njemu, jer je moj otac o Caru govorio kao o svom ujaku. Uvek je isticao da je bio dobar ujak, s kojim je voleo da provodi vreme i da putuje. Moja baka, koja je bila njegova starija sestra, umrla je kada sam ja bila mala. Otac nikada nije govorio o revoluciji, nikada nije spominjao loše stvari. Govorio je o njemu iz porodične perspektive.
Vaša autobiografija „Princess Olga: A Wild and Barefoot Romanov“ je interesantna priča o ljudskim životima, sa dozom humora žene koja se bori sa tekovinama 21. veka. Možete li nešto više da nam kažete o knjizi? Kako ste dobili inspiraciju da je napišete i šta nam ona poručuje?
— Vrlo je lako kada odolučite da pišete o sebi, posebno u mlađim godinama. Moja knjiga je nastala kao rezultat dve stvari koje se emituju na britanskoj televiziji — jedna je serija „Dauntonska opatija“, a druga „Majski poljupci“, koja se više ne emituje, ali je možete naći na internetu. Kada se ukrste ove dve stvari, komedija prve i krutost i ukočenost druge televizijske serije, dobijete nešto što bi se moglo nazvati mojim životom.
Da li vam je vaše poreklo nekad u životu predstavljalo problem?
— Ne. Nikada nisam išla u školu, učila sam kod kuće, mada mog oca su dobro prihvatili u Britaniji. Nismo imali neprijatnosti. Kraljevska porodica je imala razumevanja i bila izuzetno gostoljubiva po pitanju mog oca i moje bake. Uživali smo mnoge povlastice.
Odrasli ste i živite u Velikoj Britaniji. Kako biste opisali svoj život u toj zemlji? Posebno u poslednje vreme kada su politički odnosi malo napeti između vaše postojbine i zemlje u kojoj živite?
— Bila sam u Rusiji u julu s nekim članovima moje porodice. Posetili smo Sankt Peterburg. Ne osećaju se tenzije. Rusi su nas vrlo srdačno dočekali.
Koliko često odlazite u Rusiju? Koje mesto najviše volite?
— Sankt Peterburg svakako. Obožavam ga. Moj otac mi je stalno govorio o njemu. Tamo se osećam kao kod kuće, verujte.
Predsednica ste „Udruženje članova roda Romanovih“. Koje aktivnosti podrazumeva ova organizacija i na koji način čuvate uspomene na vašu porodicu?
— Ne radi se tu o čuvanju uspomena na moju porodicu, već na držanju preostalih članova porodice na okupu. Potomci naše familije rasuti su svuda po svetu, od Amerike, Italije pa nadalje… Naša asocijacija ima cilj da ipak ostanemo u kontaktu, da se sretnemo s vremena na vreme, različitim povodima.
Ističete da je vaša majka imala ambiciju da vas uda za princa Čarlsa. Da li vam je nekad bilo žao što ta njena želja nije ispunjena?
— Imala je moja majka mnoge ambicije. (Smeh) Nije mi žao.
Kako vidite političku situaciju u svetu? Sukobe velikih sila…
— Apsolutno nikada ne odgovaram na politička pitanja. Politika nije oblast u koju se razumem i gde se dobro snalazim.
Ali kada se, po vašem mišljenju, bolje živelo — danas ili početkom 20. veka?
— Slično je ali različito. Stari problemi prolaze, novi dolaze. U današnjem svetu sve je pokriveno Fejsbukom, medijima… To nije dobro.
