Dva dana maratona kroz sever Kosova i Metohije, donela su Srbima koji tamo žive investicioni plan i ono što je Vučić u najavama nazivao „bolnom istinom“, a što je zapravo realan prikaz stanja na KiM danas.
Priština se pokazala prilično nevešta u pokušaju da spreči Vučića da dođe na KiM. Prvo je parlament takozvanog nezavisnog Kosova pokušao da izabere osvedočenog zločinca Fatmira Ljimaja za šefa novog pregovaračkog tima sa Beogradom. Prema rečima samog Vučića, na srpske poslanike u kosovskom parlamentu vršile su jak pritisak i albanske političke strukture, ali i međunarodna zajednica, da Ljimaja izaberu za šefa prištinskih pregovarača.
Kada su shvatili da su naišli na tvrd orah, pokušali su da preko Kadrija Veseljija, nekadašnjeg teroriste i prvog Tačijevog obaveštajca, danas zaogrnutog „demokratski legitimnim“ plaštom predsednika kosovskog parlamenta, kompromituju Vučićevu posetu pretnjama i zabranom posete brani Gazivode, koja ima simbolički značaj i za Srbe i za Albance. Zabrana posete Gazivodama obesmislila bi posetu, dovela bi do kompromitacije Vučićevog prestiža i autoriteta i poseta bi bila otkazana.
Međutim, usledio je protivudar sa srpske strane — odbijanje da se Vučić sretne sa predsednikom takozvanog Kosova Hašimom Tačijem u Briselu u petak i naredba o prekidu svih kontakata sa prištinskim vlastima i međunarodnim institucijama na KiM.
Uz verovatnu aktivnost srpske diplomatije kod tradicionalnih albanskih zapadnih saveznika, Priština je ovaj put navedena u defanzivu i morala je da nevoljno prihvati Vučićevu posetu. Prištinski ministar spoljnih poslova Bedžet Pacoli požalio se preko Tvitera da je Priština posetu morala da prihvati usled pritisaka sa Zapada.
To je, ako ne računamo pisanja prištinskih medija na albanskom o tome kako je Vučić u petak dva puta ponizio Tačija, srpska diplomatska pobeda.
Na taj način je u Kosovskoj Mitrovici i doživljena Vučićeva odluka da dođe na KiM. Iako je među novinarima okupljenim u tom gradu vladala određena doza skepse hoće li Vučić doći ili ne, grad je živeo tako da se njegova poseta nije dovodila u pitanje — postavljani su transparenti, bilbordi i plakati koji su srpskom predsedniku želeli dobrodošlicu, zaposleni iz Kancelarije za KiM su obavljali svoje dužnosti, a građani su s pažnjom pratili dešavanja.
Malo je bilo građana Kosovske Mitrovice, ali i drugih mesta koji su verovali da će Vučić otkazati posetu. Uobičajeno živahna, Kosovska Mitrovica je već u petak posle podne bila spremna za Vučićev dolazak, tako da je njegova potvrda dolaska na konferenciji za medije u petak uveče bila očekivana.
Ova poseta, tumačilo se među građanima na Severu KiM, pokazala je da i bez bombastičnih reči i parola može da se potvrdi autoritet srpske države na KiM. Tome je poslužila poseta Gazivodama. Pomirljivim rečima i shvatanjem značaja tog kompleksa i za Srbe i za Albance, poslata je poruka dijaloga i kompromisa i da Beograd ništa neće prelamati preko kolena, za razliku od albanskih političkih lidera.
Ma koliko da albanski političari insistiraju na tome da su prištinske vlasti jedine koje imaju prava da gazduju nad Gazivodama, srpski predsednik je pokazao spremnost na dogovor, ali je samo njegovo prisustvo tamo potvrdilo autoritet države Srbije.
Predstavljanjem investicionog plana, Srbima u regionu severa KiM pružena je nada će njihova rešenost da ostanu na KiM biti potkrepljena, ne u vidu humanitarne pomoći, već dugoročnim investicionim projektima u infrastrukturu i privredu.
Albanskim političkim prvacima kao da nije ostalo ništa drugo osim da pokušaju da opstruišu Vučićevu posetu tamo gde mogu. Na severu to nisu mogli nigde da učine i jedina mogućnost bila je da mu blokiraju put za selo Banje, jedno od dva preostala srpska sela u Drenici, albanskom terorističkom leglu.
Zaodenuta u protest terorističkih „veterana“, blokada puta ka Banjama pretvorila se u albanski autogol i više je dokaz nemoći, gneva histeričnog deteta koje na neki način mora da iskaže svoj bes zbog uskraćene igračke, nego što je dokaz političke snage albanskih političkih lidera.
Da je Vučić na Gazivodama, u Lešku, Leposaviću ili Zvečanu prethodnog dana svoj i srpski državni autoritet potvrđivao borbenim govorima i izjavama, političkim parolama tipa „niko ne sme da vas bije“, albanska reakcija bila bi okarakterisana kao legitimna.
Ovako su albanski politički lideri pokazali svoje pravo lice — na poruke za kompromis, mir, dogovor, oni odgovaraju nasiljem.
Najvažnija srpska pobeda u ova dva dana ogleda se u Vučićevoj izjavi na mitingu da Srbija ne priznaje nezavisnost Kosova i da rešenje kosovskog pitanja još nije na vidiku.
Dakle, oni kojima se žuri da se postigne „pravno obavezujući sporazum između Beograda i Prištine“ dok im ne istekne mandat u institucijama EU, ne mogu da se nadaju da će sporazum upisati u agendu svojih uspeha dok ne počnu da uvažavaju i srpske zahteve.
