Pariz i Rim ukrštaju koplja u Libiji: Ulog — 48 milijardi barela nafte

I Pariz i Rim smatraju da imaju puno pravo da se mešaju u unutrašnje stvari Libije: nekad je bila italijanska kolonija, dok je Francuska dala možda i najveći doprinos u obaranju režima Muamera el Gadafija. Pošto i jednu i drugu interesuje nafta, a nje nikad dosta, zvuči logično što su se našle na suprotnim stranama u državi gde vlada dvovlašće: Pariz podržava vladu čije sedište je u Tobruku i koja sarađuje sa libijskom nacionalnom armijom generala Halifa Haftara, dok Rim drži stranu vlade nacionalnog jedinstva Faiza Saradža, sa sedištem u prestonici zemlje — Tripoliju, koja je formirana uz podršku UN.

Kako navodi za Sputnjik direktor Centra za islamska istraživanja ruskog Instituta za inovacioni razvoj Kiril Semjonov, predstojeći izbori koji će, kako se očekuje, biti održani u decembru ove godine, mogu samo još više da zaoštre suparništvo između dve države: svi žele kontrolu nad 48 milijardi barela nafte, kolike su zalihe ove severnoafričke države.

Glavni resurs Libije trenutno kontroliše Nacionalna naftna korporacija u Tripoliju, koja jedino ima pravo izvoza „crnog zlata“ u inostranstvo i nalazi se pod budnim okom Italijana. Međutim, u Bengaziju postoji još jedna korporacija koju kontroliše vlada u Tobruku, odnosno general Haftar, kao i većinu naftnih polja, objašnjava Semjonov.

„U ovom sporu Italija je zasad ispred Francuske, jer se bez nje energenti ne mogu izvoziti u inostranstvo. Francuska pokušava da legalizuje Haftara, Libijsku nacionalnu armiju, na novim izborima, kako bi na kraju dobila poluge uticaja na izvoz i raspodelu libijskih energenata u svoju korist“, naveo je ekspert.

Koliko su Parizu važni predstojeći izbori pokazuje izjava ministra inostranih poslova Žan-Iv le Drijana da će Francuska za njihovo održavanje izdvojiti 100 miliona dolara.

Međutim, koliko Pariz želi izbore, toliko ih Rim izbegava. Sagovornik Sputnjika smatra da bi izbori u Libiji mogli da uzdrmaju pozicije Italije, pošto je jedan od mogućih scenarija — legalizacija Libijske narodne armije i Haftara i očuvanje Saradža.

Što se tiče učešća sina bivšeg libijskog lidera Sejfa el Islama na izborima, o čemu često pišu mediji, Semjonov ne veruje da on ima neke izglede na pobedu.

„Uopšte nije jasno ko iza njega stoji, u čije ime on govori — svoje ili mu neko diktira šta da kaže — nejasno je gde se on nalazi i kakvu slobodu kretanja ima“, navodi on i dodaje da Sejfu to što nosi prezime Gadafi neće baš mnogo pomoći.

„Problem Libije je raspodela prihoda od nafte, što je važnije od ideologija i bilo čega drugog“, zaključio je Kiril Semjonov.

Bezvlašće u Tripoliju

U međuvremenu, u prestonici Libije se od 26. avgusta vodi pravi građanski rat. Vlada u Tripoliju je objavila vanredno stanje. Kako pišu mediji, jedan od razloga eskalacije je borba naoružanih grupa za zone uticaja u prestonici. Dosad ih je nezvanično bilo četiri, međutim, pojavili su novi igrači — 7. Pešadijska brigada koja se odmetnula od ministarstva odbrane zemlje i sada želi svoj deo teritorije.

General Halifa Haftar je ponudio pomoć „i iz vazduha i sa kopna i sa mora“ kako bi se zaustavile ulične borbe koje su već odnele na desetine života, međutim, malo je verovatno da će Vlada u Tripoliju dozvoliti svom ljutom protivniku da uđe na njenu teritoriju. U svakom slučaju, eskalacija sukoba bi mogla da utiče i na održavanje izbora. Glasanje u ovakvim uslovima može dovesti u pitanje njihov legitimitet i samim tim još više pogoršati situaciju.