„Sabotiraćemo Trampove impulse dok ne siđe sa položaja. To nije delo duboke države, to je delo stabilne države“.
neimenovani zvaničnik Trampovog kabineta u članku za „Njujork tajms“
„Davim se u Močvari i Močvara pokušava uzvratiti. Ne brinite, mi ćemo pobediti!“
Donald Tramp
Močvara! Verovatno i najbolji opis onoga što se danas dešava u Vašingtonu. I što nam ukazuje da će agonija u SAD potrajati, a da će posledica po celokupan svet tek biti.
Američki predsednik Močvarom naziva takozvanu „duboku državu“ i sve one centre moći koji pokušavaju da ospore njegov autoritet. Donald Tramp je već postavio nove rekorde: za samo dve godine mandata o njegovom rukovođenju državom napisano je više knjiga nego što je ukupno štampano o brojnim prethodnim predsednicima SAD!
Poslednju u nizu „Strah: Tramp u Beloj kući“ objavio je legendarni Bob Vudvord, na osnovu intervjua sa ljudima iz predsedničke administracije.
U već publikovanim odlomcima se svašta može pročitati, ima prilično i neverovatnih stvari, čak preteranih i za posmatrače iz zemalja koje se ne mogu pohvaliti dugom demokratskom tradicijom i izgrađenim institucijama. Odluke se donose ad hok, često zavise od raspoloženja predsednika, a svetska kretanja se tumače kroz prizmu unutrašnjih sukobljavanja koja su beskrupulozna.
Najbolji ilustrativni primer o stanju u Beloj kući jeste kada glavni ekonomski savetnik Gari Kon krade dokumente sa stola predsednika Trampa, kako bi ga sprečio da potpiše (po mišljenju dela stručnjaka u predsedničkoj administraciji) štetnu odluku o novoj trgovinskoj politici SAD. Najluđe od svega jeste što predsednik SAD to uopšte nije primetio, iako je novu trgovinsku politiku najavio, a na odluci insistirao!
Vudvordove pasuse potvrdio je i anonimni autor članka za „Njujork tajms“ (prvi put u istoriji ovaj dnevni list je objavio članak neimenovanog autora), inače visoko pozicionirani zvaničnik u kabinetu američkog predsednika. Tu se podvlači da u okruženju predsednika postoji čitav niz pojedinaca koji „pružaju otpor“ usporavajući donošenje i opstruirajući sprovođenje odluka. Odluke predsednika SAD su, prema ovom navodu, često rezultat neobaveštenosti i lakomislenosti, a po pravilu i — brzopletosti. Donald Tramp se opisuje kao apsolutno nekompetentan za obavljanje ove funkcije, nedorasla osoba (autor piše da kada se donose važne spoljnopolitičke odluke stvari uvek moraju biti „pod kontrolom odraslih osoba u sobi“), neupućen u politiku, sujetan preko svake mere i zloban ne samo prema kritičarima već i prema saradnicima koji mu se usprotive, nemoralan i nemilosrdan političar sklon „polukuvanim, nepripremljenim i povremeno lakomislenim odlukama“.
Uz to, još se dodaje i da među Trampovim saradnicima ima zagovornika aktiviranja Dvadeset petog amandmana američkog Ustava, kojim je ustanovljena procedura uklanjanja predsednika „nesposobnog za obavljanje svoje dužnosti“ od strane potpredsednika (Majka Pensa) i članova Vlade. Cilj opstrukcija je da se „čini sve što je moguće kako bi se državna politika vodila u pravom smeru dok — na ovaj ili onaj način — ne bude gotovo“, odnosno da sabotiraju Trampa „dok ne siđe sa položaja“.
Prateći istupe američkog predsednika, a pre svega njegovo „tvitovanje“, ništa od navedenog ne deluje neistinito. Politika SAD nikada u svojoj istoriji nije bila sklonija improvizacijama. I nikada u novijoj istoriji nije bilo toliko oštrog sukobljavanja na unutrašnjem planu.
Međutim, sa druge strane, postavlja se pitanje: kako je onda Donald Tramp mogao da pobedi na izborima i odakle mu i dalje relativno visok rejting?
Odgovor se nalazi u potrošenosti američke politike i neophodnosti krupnih sistemskih zaokreta na koje elita nije spremna. Na spoljnom planu, SAD su ušle u fazu prenapregnutosti. Težnja da se po svaku cenu održi jednopolarni poredak proizvodi nervozne reakcije, preterano mešanje u unutrašnje stvari drugih država i ratove. S jedne strane, to košta, a sa druge, uzrokuje pad popularnosti SAD u različitim delovima sveta.
Da bi sprečile legitimizaciju statusa Rusije kao velike sile, SAD su indukovale krizu u Ukrajini; da bi (između ostalog) otežale Kini kupovinu nafte na bliskoistočnom tržištu i izbacile iz regionalne računice Iran — proizvele su rat u Siriji; da bi onemogućile Brazil u projektu stvaranja latinoameričke integracione celine, podržale su puč kojim je smenjena Dilma Rusef; da bi držale pod kontrolom EU, smišljena je migrantska kriza, itd.
Neke akcije su rađene direktno preko državnih struktura, neke su organizovane preko pomoćnih (nevladinih) kanala, ali ne treba uopšte sumnjati ko iza svega stoji. U svakom slučaju, rezultat je evidentan: nikada od Drugog svetskog rata naovamo nije nepopularnije bilo šetati se kao Amerikanac po svetu. SAD nisu više primer koji treba slediti, već frustrirani akter od koga treba bežati.
Na unutrašnjem planu, dosledno sprovođenje neoliberalne matrice ubrzalo je socijalno raslojavanje u SAD, pa je samim tim i broj gubitnika dramatično porastao.
Različiti istraživači su posmatrali različite parametre, pa su u poslednje dve godine prezentovani brojni radovi o „mrtvim gradovima“, „uznemirujućim oblastima“ ili „zaboravljenim mestima“. Detroit, Nju Orleans, Klivlend, ali i Milvoki, Memfis i Atlantik Siti su najčešće navođeni.
„Unutrašnja Amerika“, prostor između dve obale, sreće se sa brojnim problemima, regionalna neravnoteža je izražena do te mere da to već predstavlja ozbiljan geopolitički izazov. Otuda i rast otpora prema establišmentu, koji je na prethodnim izborima oličavala Hilari Klinton, a uobičajeno, već se pod tim podrazumeva politika Demokratske stranke.
Tokom tekuće kongresne kampanje na mitinzima republikanaca promovisane su majice sa natpisom: „Radije ću biti Rus nego demokrata“. Danas se već mogu kupiti i preko Amazona (najjeftinija je 13.99 dolara). Odatle i podrška Trampu kao političaru koji se deklarisao kao borac protiv bogate elite i pogubnih posledica neoliberalizma.
Dešavanja u Beloj kući, ma kako neverovatno zvučala, nisu samo odraz Trampove ekscentričnosti i neupućenosti, mada i toga ima. Zato što je dolazak Donalda Trampa na čelo SAD posledica.
Uzrok je na drugoj strani. Američka politika je postala neodrživa, kako na spoljnom tako i na unutrašnjem planu. Kroz mantru o „političkoj korektnosti“ ona je tokom decenija postala neupitna, svaka kritika je bila ekspresno ugušena, a neoliberalna dogma je idealizovana do krajnjih granica. Zato je američka elita propustila da primeti da se Vašington pretvara u Močvaru, u koju će, pre ili kasnije, potonuti i spoljnopolitički ciljevi i unutarpolitička konstrukcija.
Tramp je u problemu, to je očigledno, ali Tramp nije niti jedini, niti najveći problem SAD. Čak i kada bi sutra sišao sa pozicije, izazovi za američku politiku bi ostali isti. Ostala bi Močvara! Koja će, u krajnjoj liniji, najviše koštati same SAD, ali je nesreća što cena preživljavanja Močvare može biti prevelika za ceo svet.
