Za pravoslavne crkve obično važi pravilo da ništa ne prelamaju preko kolena — crkva kao višemilenijumska organizacija odluke promišlja dugo i oprezno pre nego što odluči da unese bitne promene u svoje redove.
Otuda i odluka Carigradske (Vaseljenske) patrijaršije da svojim sveštenicima dozvoli drugi brak deluje kao da je prva po časti pravoslavna patrijaršija pomalo požurila da donese odluku koja je odbijena na svepravoslavnom saboru 2016. godine održanom na Kritu. Na tom saboru nisu učestvovale četiri pravoslavne crkve, među kojima je i Ruska pravoslavna crkva (RPC).
Prema rečima novinara lista Politika Milenka Pešića, odluka je doneta zbog situacije u SAD, gde Carigradska patrijaršija ima najviše parohija i gde ima dosta razvedenih sveštenika.
„To otvara prostor za trvenja i sukobe u pravoslavnom svetu i videćemo kako će druge crkve reagovati na takvu odluku. Ona nije univerzalna i ne važi za Rusku ili Srpsku crkvu, ali u svakom slučaju postoji mogućnost da neke crkve slede primer Carigrada“, tvrdi Pešić.
Za Jurija Tabaka, istoričara religije iz Moskve, odluka o drugom svešteničkom braku je pitanje povezano sa modernizacijom crkve i njenom harmonizacijom sa tendencijama novog vremena.
„Koreni moderne porodice su oslabili, a ako svešteniku nije dozvoljen drugi brak, on može da napusti crkvu. Istorijski gledano, bilo je slučajeva kada su modernizacija ili reforma dovodili do raskola u crkvi. Uzmimo, na primer, staroverce u Rusiji ili starokatolike na u Evropi. Međutim, ne mislim da će odluka o drugom svešteničkom braku dovesti do nečeg ozbiljnog. To nije veliki događaj. To može da dovede do kanonskih kontroverzi ili do kontroverzi u vezi sa kontinuitetom, ali ne mislim da će dovesti do ozbiljnijih posledica“, kaže Tabak.
Drugi sveštenički brak nije jedini kamen spoticanja kojim Carigradska patrijaršija unosi smutnju među pravoslavne crkve. Pre nekoliko dana, posle posete moskovskog patrijarha Kirila carigradskom patrijarhu Vartolomeju, saopšteno je da Carigradska patrijaršija ne odustaje od priznavanja do sada nepriznate Ukrajinske pravoslavne crkve (UPC).
Priznanju UPC protivi se veliki broj pomesnih pravoslavnih crkava, ističe Pešić i dodaje da ukoliko Carigradska patrijaršija, kao prva među jednakima po časti, pokuša da nametne odluku o priznanju Ukrajinske crkve, može da izazove veliki potres u pravoslavnom svetu.
Takva odluka može da dovede do toga da mnogim nepriznatim crkvama bude otvoren put priznanja, smatra Pešić. Crkveno pitanje Ukrajine, prema njegovim rečima, neodvojivo je od političkog pitanja Ukrajine i njenog odnosa sa Rusijom.
„U svakom slučaju, znamo da je carigradski patrijarh pod velikim uticajem Vatikana i Vašingtona, tako da smatram da ako Konstantinopolj donese odluku o priznanju UPC, to je politička odluka da se Kijev što više odvoji od Moskve“, kaže Pešić.
Čak i da Carigradska patrijaršija donese odluku o priznanju Ukrajinske pravoslavne crkve, pitanje je koliko će pomesnih crkava prihvatiti takvu odluku, dodaje on.
Jedinu korist od takve odluke mogu da imaju ukrajinski političari, koji bi je smatrali svojom pobedom.
Na političku pozadinu odluke ukazuje i Tabak, koji naglašava da bi odluka o priznanju UPC dovela do podele univerzalnog pravoslavlja. Moskva se protivi priznanju Ukrajinske crkve, jer nije jasno ko zapravo traži autokefalnost, kaže on.
„Za autokefaliju se obratio predsednik Ukrajine i to je redak slučaj u istoriji crkve da se sekularna osoba obraća patrijarhu po crkvenim pitanjima. To je izvan okvira crkvenog prava. Pored toga, nije jasno ko će dobiti autokefalnost, jer u Ukrajini postoje tri pravoslavne crkve — jedna od njih je kanonska, Ukrajinska crkva Moskovske patrijaršije, dok su druge dve nekanonske. Za Ukrajinu je to političko pitanje, jer ona želi da ujedini sve tri crkve i stvori jednu moćnu instituciju“, objašnjava Tabak.
Iako u Kijevu veruju da je stvar u vezi sa autokefalijom rešena, Pešić je ubeđen da postoji prostor za kompromis između Moskve i Carigrada, a kao znak za tako nešto je, prema njegovim rečima, izjava mitropolita Ilariona, koji se u Moskovskoj patrijaršiji bavi spoljnim odnosima i koji je prisustvovao razgovorima moskovskog i carigradskog patrijarha, da treba biti obazriv kada je u pitanju autokefalnost UPC.
Prema Pešićevim rečima, pitanje je kada i da li će biti primenjena odluka Carigradske patrijaršije, a Tabak misli da to može da se razvlači beskonačno.
„Sa stanovišta crkvenog prava, da bi crkva postala autokefalna mora da ispuni mnoge zahteve. Ukrajinske crkve moraju da se slože među sobom, a pored toga, one moraju da budu zvanično priznate. Sve to može trajati unedogled. Kao i kod pregovora o pristupanju EU, pregovori traju dugo, zemlji se postavljaju mnogi zahtevi“, objašnjava Tabak.
Sa jedne strane, postoji istorija sporova između Moskovske i Carigradske patrijaršije, kao što je bio spor u vezi sa nadležnošću nad crkvama u baltičkim republikama, a sa druge strane, carigradskom patrijarhu nije u interesu da ulazi u dublje sporove sa Moskvom, dodaje Tabak.
Ne treba zaboraviti ni činjenicu da se Carigradska patrijaršija nalazi na teritoriji Turske, koja sada ima srdačne odnose sa Rusijom, pa bi uticaj turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana mogao da navede carigradskog patrijarha Vartolomeja da ne primenjuje odluku o priznanju ukrajinske crkve.
