To je u emisiji Radija Sputnjik „Od četvrtka do četvrtka“ izjavio istoričar Milan Gulić sa Instituta za savremenu istoriju.
On naglašava da je to jedan veliki problem za koji ne postoji dovoljno volje, ponajviše zbog toga što bi otkrivanje masovnih grobnica u Hrvatskoj moglo dati drugačije svetlo tog, kako se obično predstavlja, „potpuno čistog i legitimnog ’domovinskog rata‘“.
Jesu li su se bar stvorili uslovi da se Srbi vrate u zavičaje u Hrvatskoj odakle su prognani?
— Za početak je potreban povratak imovine. Većina ljudi koji su u nekim zrelim godinama otišli sa tog prostora sada su uglavnom penzioneri. Za povratak mlađih ljudi, osim povratka imovine, potrebno je i da se obezbede uslovi za zaposlenje, a oni će se lakše obezbediti ukoliko imate više povratnika, ukoliko postoje ljudi koji mogu da nose nacionalnu ideju i da se bore za ta prava.
Predstavnici Srbije i Hrvatske sastaće se 4. septembra u Osijeku kako bi problem prognanih sa političkog prebacili na humanitarni nivo. Da li je kasno za takav korak?
— Bolje ikad, nego nikad, ali je taj proces traganja za nestalima poprilično stao u poslednje dve godine sa promenom političke klime u Hrvatskoj. Ulaskom Hrvatske u EU tamošnja vlast gotovo da je u nekom trenutku pomislila da više nikome ni za šta ne mora da pruža objašnjenja. Važan je i onaj trenutak kada su pred Haškim tribunalom oslobođeni Gotovina i Markač. To je bio onaj momenat kada je Hrvatska dobila papir da je u potpunosti vodila pravedan rat, a mi dobro znamo da to nije bilo tako.
Predsednica Kolinda Grabar Kitarović preti da će u pregovorima EU i Srbije insistirati na pitanju nestalih Hrvata?
— Uopšte ne sumnjam u to. To nije dobra volja. U vreme kada je Hrvatska ulazila u EU, Srbija ni na koji način nije mogla da ometa taj proces, ali je u tom trenutku mogla barem malo da pusti glas i da kaže da se mnoga prava srpskog naroda u Hrvatskoj krše i da nisu sprovedena. Ne zaboravite da je Hrvatska dobila svaku sliku iz pravoslavnih crkava, a sa druge strane, Srbija je 25 godina ćutala o desetinama hiljada stanova, o imovini svojih preduzeća, čak i o nestalima. Ne bih rekao ni da je problem u Hrvatskoj, već u Srbiji koja ne govori dovoljno glasno šta je ono na šta Srbi imaju pravo. Godinama nismo uradili ništa na povratku, ali hajde da pokušamo.
Koliko Vas je iznenadilo to što su Angela Merkel i Donald Tramp razgovarali, pored situacije o Siriji, i o Zapadnom Balkanu?
— Proces i rešenja nekih pitanja ovde su na samom kraju, naravno mislim na KiM. Izgleda da je potrebno povući još neke poteze sa različitih strana, da se ono što se već sistematski defakto radi gotovo 20 godina, privede kraju, a to je da se zaokruži ta nekakva nezavisnost južne srpske pokrajine i čini se da je upravo to razlog zašto se o tome priča na tako visokom nivou.
Merkelova je napomenula da je teritorijalna celovitost, kakva je sada stvorena, jedna vrednost. Kako ste Vi to protumačili?
— Više je nego jasno šta je Merkelova mislila. Politika Nemačke je da je Kosovo nezavisna država i mislim da tu nema apsolutno nikakvog dvostrukog tumačenja i ako bismo bili iskreni, razgraničenje je postignuto, ali jako davno.
Naredni deo njene rečenice jeste da podržava svaki dogovor Beograda i Prištine koji će dovesti do mirnog rešenja…
— U tome nije ostavljeno gotovo nikakvog prostora. Razgraničenje za Angelu Merkel je negde na Kopaoniku, a formalno-pravno je negde na Šar-planini. Preterano se daje na značaju njenim rečima koje ne odstupaju od zvanične politike Nemačke i Zapada prema Srbiji i prema KiM.
Amerikanci ne isključuju predlog razgraničenja. Da li to podrazumeva ustupak da kosovski političari daju sever Kosova zarad nekih opština na jugu Srbije?
— Pitanje je šta je razgraničenje, s obzirom na to da imamo Ustav koji jasno propisuje gde je granica Srbije. Imamo i Rezoluciju 1244, koja je međunarodni dokument. Nekakva trampa teritorije niti je moguća, niti će do toga doći. Radi se samo o pokušaju da se pokaže da postoji mogućnost da se učini nešto drugačije od onoga što se očekuje, a to je nezavisnost.
Da li bi predsednici i Kosova i Srbije mogli da se dogovore bez mešanja velikih sila?
— Ako pogledamo istoriju prostora Kosova i Metohije u poslednjih sto i nešto godina, koliko je ono vraćeno u sastav srpske države, od kraja Balkanskih ratova, nije postojao gotovo nijedan trenutak, osim eventualno jednog perioda Jugoslavije, kada je to bilo mirno područje. Dakle, niti je vlast Kraljevine Srbije tu lako uspostavljena, niti su u godinama nakon Prvog svetskog rata Albanci prihvatili novu jugoslovensku državu, niti je lako na kraju Drugog svetskog rata uspostavljena jugoslovenska vlast. I u socijalističkom periodu bilo je više pobuna, iako je albansko stanovništvo na tom prostoru bilo gotovo država u državi. Podsećam da je Kosovo proglasilo nezavisnost prvi put još 1991. godine, sa onom nelegalnom skupštinom i nelegalnim referendumom i da je to odmah podržala Albanija. Tu dogovora ni u jednom trenutku nije bilo, a ne može ga ni sada biti, osim ako Beograd ne pristane na ono što se od njega traži.
Ramuš Haradinaj je upozorio da bi promena granice sa Srbijom značila rat i da jedino od toga korist ima predsednik Rusije…
— Nisam siguran na koji način je to povezano i nisam siguran kome bi na ovom prostoru bio potreban rat u ovom trenutku, ali ne vidim zašto bi Rusiji odgovarao rat na Balkanu. Ne bih rekao da poslednjih nekoliko decenija Rusija pokreće ratove zbog destabilizacije.
Da li bi moglo da dođe do razmimoilaženja Srpske pravoslavne crkve i države po pitanju konačnog rešenja kosovskog pitanja?
— U vekovima kada nije postojala srpska nacionalna država, Srpska pravoslavna crkva je bila ono što je srpski narod očuvalo da postoji kao poseban evropski narod sa svojim identitetom i sa svojom istorijom. Važnost SPC za Srbiju i za srpski narod u celosti je nesumnjiv i o tome bi trebalo da vode računa svi u ovoj zemlji, od vernika, preko onih koji vernici nisu, do onih koji obavljaju važne političke funkcije. SPC je jedino što sve Srbe na svetu u potpunosti spaja. Njeno mišljenje jako važno i ako pogledamo baš prostor Kosova i Metohije, šta nam je ostalo sem nešto ljudi u enklavama i naše crkve. Nisam siguran da je potrebno na bilo koji način gađati kamenjem predstavnike Crkve, naročito one koji i dalje borave na Kosovu i Metohiji, koji čuvaju i državu Srbiju i srpski narod na tom prostoru. Mišljenje naše Crkve je od izuzetnog značaja i trebalo bi naročito voditi računa o tome šta kažu predstavnici Crkve koji žive na terenu, jer njima je najteže.
Ministarstvo odbrane Rusije tvrdi da teroristi pripremaju provokaciju hemijskim gasom u Siriji kako bi optužili zvanični Damask. Otvara li se opet sukob u tom delu sveta?
— Ne bi bilo nemoguće da se tako nešto dogodi, jer se primenjuje američka politika na Bliskom istoku gotovo po istoj matrici — da se optužbama za hemijsko naoružanje izdejstvuje vojna intervencija, koja je unapred planirana. Inscenirani zločini su nešto što već gotovo pune tri decenije prati američku politiku prema pojedinim regionima sveta. Kod nas je to bio slučaj Markale, pa onda i Račak, gde su pobijeni teroristi predstavljeni kao ubijeni civili. Taman kada pomislimo da je situacija u Siriji pred konačnim raspletom ponovo se stvari vrate unatrag. Kada se pomene Sirija meni je zaista prva asocijacija potpuno upropašćena zemlja. Vidi se, međutim, da tu stvari još nisu gotove, da američki interes tu u potpunosti nije ostvaren i da je pitanje da li će se Sirija umiriti pre nego što SAD postignu ono zbog čega je čitava ta situacija i pokrenuta, a to je potpuna promena režima i geopolitičke pozicije.
