„Ja nikada nisam imao poriv, valjda zato što je mesto ovo na kojem sam rođen, selo Ćelije na šumadijskoj Kolubari, Lajkovac u kojem živim i belo Valjevo u kojem veći deo moje duše obitava, nisam imao nikad to osećanje da, živeći ovde, nisam istovremeno i u srpskoj prestonici“, kaže nam pisac „Lajkovačke pruge“ dok šetamo starim ćelijanskim mostom kuda je i pruga nekad prolazila. Otkriva nam da nije imao nameru da se „prikući negde u Beogradu“: „To nije jednostavno moguće, moja priroda nije takva. Ja se osećam duševnim posednikom Kolubare i brda. Šta takav čovek, koji ima takav posed, treba da traži u stanu od 30 kvadrata na Dorćolu? Moje relacije su drugačije“, govori Beli Marković o jednom od svojih važnih izbora.
Obilazeći najvažnija mesta piščevog života, ona ista koja su se nastanila i u njegovim knjigama, brzo smo razumeli zašto kroz oba ova sveta — stvarni i literarni —teče najslavnija srpska reka. Te snažne slike Markovićevog detinjstva, zajedno sa piscem, otkrivamo na mestima susreta istorije i književnosti, jave i snova R.B. Markovića. Razume se da kroz sve, kao arterija — teče Kolubara.
