I dok bi možda prosečni Srbin imao nedoumicu možemo li mi nešto da ponudimo, Nikolo Čeza nije imao ni najmanju dilemu: njegova knjiga jednostavno nazvana „Srbija“, nedavno objavljena kod milanskog izdavača „Morelini“, više je od turističkog vodiča kroz našu zemlju, namenjenog italijanskoj publici.
Otkrivajući Srbiju korak po korak, upoznajući se sa njenom istorijom i kulturom, njenim mentalitetom i običajima, Čeza ispisuje stranice pune istinskog razumevanja za Srbiju i poštovanja za sve njene lepote.
A njih je, kaže, mnogo.
„Razlog da napišem knjigu o Srbiji krije se pre svega u njenoj istoriji i njenoj važnosti u Evropi“, kaže Nikolo u razgovoru za Sputnjik. „To je zemlja koja je zahvaljujući Zapadu, koji zbog toga ima krivicu prema Srbiji, bila dugo izolovana i ljudi jednostavno nisu mogli da dođu da je upoznaju i vide njene prirodne lepote. Srbija je most koji povezuje Evropu i Orijent, Beč i Mediteran… Shvatite to kada vidite mostove u Novom Sadu, Beogradu, Trajanov most na Đerdapu, kada pročitate Andrića… Ona je istinski evropski most i simbol povezivanja različitih kultura“, objašnjava Čeza.
Neverovatno je, kaže, da zemlja koja je tako blizu Italiji bude toliko nepoznata za njegove sunarodnike. Zato je i odlučio da je istraži, a ne samo da napiše turistički vodič.
„Hteo sam da otkrijem istorijske, kulturne, gastronomske i sve ostale aspekte karakteristične za vas, recimo vašu kulturu vina, jer to je upravo ono što italijanske turiste najviše zanima. Da im dočaram mirise koji se osećaju na vašim ulicama, a koji govore o toj divnoj izmešanosti različitih kultura. Kod vas je prirodno da prolazite ulicom i osetite miris baklave, a samo nekoliko koraka dalje — miris saher torte. Taj sudar dve imperije, osmanske i austrougarske, ’miriše‘ na vašim ulicama“, kaže uz osmeh Čeza.
Podsećamo ga da je Srbija i mesto drugih i drugačijih „sudara“, te da su je zbog njih zaobilazili mnogi potencijalni autori — šetači, naročito oni koji bi da uspostave most između svoje i ove, kako Čeza kaže, „čudesne zemlje“.
„Mislim da je to otuda što je cela priča o istoriji evropskog istoka ispričana parcijalno, a iz takve priče ljudi nisu mogli da shvate šta se zapravo događa. U moj vodič kroz Srbiju uvrstio sam i intervju sa italijanskim piscem De Lukom, koji je bio u Beogradu za vreme bombardovanja i koji je iz hotela ’Moskva‘ sve to gledao, o čemu je posle napisao knjigu ’Pijano tera‘. I ja sam pokušao da uradim isto. Mom izdavaču se dopala ideja da se napiše knjiga o Srbiji. Bilo je malo problema, malo dijaloga oko pitanja Kosova, odnosno srpske kulture na Kosovu, mada se i to dobro rešilo — u knjizi je. U Italiji trenutno postoje dve knjige o Srbiji, moja i knjiga ’Beograd i Srbija‘, koja je malo sažetija, tako da se za moj vodič može reći da je prva italijanska knjiga o Srbiji koja je sveobuhvatna“, otkriva Čeza.
Njegova odluka da se bavi srpskom kulturom na Kosovu nije, kako kaže, zavisila od političkog opredeljenja, već od istorijskih činjenica.
„Jednostavno, srpska kultura se nalazi na Kosovu i smatrao sam da ona treba da se izrazi i svrsta u knjigu o Srbiji", nedvosmislen je Nikolo Čeza.
Zanimljivo je da na stranici „najbolje iz Beograda“, pored Kalemegdana, ušća Save u Dunav, muzeja, Nikolo predstavlja „noćni život“ i „jugonostalgiju“. Za to poslednje potrebno je dobro znanje i ozbiljni uvid u stanje duše prosečnog Srbina, ali to kao da nije bila prepreka mladom Milanezu da, ne skrivajući simpatije prema svim osobenim crtama našeg mentaliteta, piše i o tim „tananijim crtama“, kao i o inatu i bezuspešnom pokušaju da tačno prevede šta on znači.
„Mislim da te dve stvari, jugonostalgija i noćni život, idu zajedno. Pa, u vašim noćnim lokalima još se sluša jugoslovenska muzika, zar ne? Kada sam pisao knjigu o Islandu pitali su me kako to da Italijani samo pričaju o politici i hrani. Shvatio sam da o svima nama kod drugih postoji neko dominantno mišljenje, pa sam odlučio da ispitam šta je to što je karakteristično za Srbe. Mislim da vas ova dva faktora dobro opisuju.“
To da volimo vino ne treba posebno objašnjavati, ali da li se po kvalitetu i ukusu možemo meriti sa majstorima iz Toskane, pitanje je na koje naš sagovornik daje potvrdan odgovor.
„Veze između kulture vina u Italiji i Srbiji postoje, budući da cela kultura vina počinje negde i sa ove teritorije, u vreme rimskih careva koji su ovde živeli i sadili prve sadnice loze. Poznat je vaš odlični bermet iz Sremskih Karlovaca, vino koje se, ne znam da li to znate, služilo na Titaniku. Srbija ima ozbiljan potencijal za proizvodnju vina, imate dosta vinarija koje dobro rade, pogotovo u Negotinskoj krajini, Fruškoj gori, Aleksandrovcu… A Italijani su veoma zainteresovani za taj tip turizma — povezivanje vina i hrane. U stvari, Italijani vole da kombinuju tri stvari — vino, hranu i politiku.“
A upravo to im u svom vodiču kroz Srbiju nudi i Nikolo Čeza — priču i vinima i vinarijama, sortama i ukusima, kao i detaljnu srpsku gastronomsku mapu na kojoj su ajvar, proja, mućkalica, sarma… U fusnotama su i detaljna objašnjenja o „turskoj kafi“ i koliko se puta ispija u toku dana, o strasti prema duvanu… U želji da Italijani bolje razumeju Srbiju i Srbe data su i objašnjenja o važnim datumima (Savindan, Vidovdan…), o slavama, ali i o političkim događajima i vođama koje su obeležile noviju istoriju (Milošević, Đinđić…).
Na pitanje kako za njega izgleda idealno veče prevedeno u Beogradu, Nikolo bez mnogo razmišljanja odgovara:
„Odlazak u restoran u kojem bih jeo ribu iz Dunava, pio tamjaniku ili traminac, potom bih prošetao Zemunom ili Dorćolom, polako, da gledam arhitekturu, Dunav i Savu i da slušam vaše priče… Znate, mi Italijani volimo da pričamo, ali i da slušamo, a vi Srbi imate svoje priče i volite da ih ispričate. To je valjda zbog tolikog prisustva istorije u vama.“
