Tragična sudbina Nebojše Turovića, radnika koji je poginuo na gradilištu luksuznog kompleksa koji bi trebalo da nikne na mestu gde se donedavno nalazila zgrada američke ambasade u Srbiji, pokrenula je niz pitanja — kako može bilo ko da radi na gradilištu na crno, koliko su građevinski radnici obezbeđeni na radu, gde je bila inspekcija pre nego što se nesreća desila…
Vest da je Turović tokom agresije NATO-a na SRJ bio i jedan od branilaca Košara, navodi da se zapitamo o statusu srpskih ratnih veterana.
Kako prenose mediji, Turović je diplomirani ekonomista iz Kraljeva i potiče iz ugledne porodice intelektualaca. Kada je firma u kojoj je radio propala, on se sa svojim bratom preselio u Beograd, gde je radio građevinske poslove.
Heroji sa Košara i porodice poginulih, prema rečima njihovog komandanta iz ratnih dana, pukovnika Ljubinka Đurkovića, nisu posle rata dobili korektnu zdravstvenu i materijalnu zaštitu.
Oni su bez ikakvih mogućnosti da im heroizam koji su pokazali u odbrani otadžbine, otadžbina sada na jedan korektan način i vrati. Tako da su prinuđeni da rade poslove neadekvatne njihovoj stručnoj spremi. Ono što treba da shvatimo je da su ti ljudi, zbog pretrpljenih stresova u 67 dana, koliko su vodili grčevite borbe, odbijali svakodnevne juriše i bili podvrgnuti avijacijskim bombama koje su bile nemilosrdne, izgubili psihofizičku kondiciju koja bi im omogućavala da rade normalno, kao svi drugi građani“, kaže Đurković.
Heroji sa Košara, koji imaju i bulevar u Beogradu, dele sudbinu svih ratnih veterana iz ratova devedesetih. Mnogi veterani imali su problema sa upisom ratnog staža u radne knjižice, a veterani iz Valjeva još štrajkuju zbog toga.
Srbija se, nažalost nikada, osim u periodu posle Drugog svetskog rata nije na pravi način odužila onima koji su je branili. Svi se iz školskih lektira sećamo pripovetke Laze Lazarevića „Sve će to narod pozlatiti“, o invalidu iz srpsko-turskog rata, koji je prinuđen da prosi da bi preživeo.
Isto tako potresno zvuči i ukaz kralja Aleksandra, kojim se ratnim invalidima dozvoljava da prose u crkvenim portama. Kasnije su vlasti kraljevine Jugoslavije omogućile ratnim invalidima da otvaraju kioske u gradovima pod povoljnijim uslovima.
Turović, međutim, nije bio invalid, bio je radno sposoban, ali ipak je, sigurni smo, trpeo traume zbog onoga što je preživeo. Treba li tome dodati i traumu zbog odnosa njegove države prema njemu?
