Sankciona politika uzrokuje nestabilnost, jer svake mere te vrste uvek povlače za sobom kontramere. Rezultat je da će doći do prestrukturiranja celokupne svetske privrede, ocenjuje advokat i ekonomski ekspert Branko Pavlović. Iako ističe da novu seriju američkih sankcija treba sagledati u svetlu predstojećih novembarskih izbora za Kongres i nastojanja predsednika SAD Donalda Trampa da beskompromisnom politikom zaštite američkih interesa pridobije birače, Pavlović dodaje da ga raduje efekat tih mera na duži rok.
„Ta politika razara globalistički neoliberalni koncept i vraća na koncept nacionalne države“, konstatuje on u emisiji „Svet sa Sputnjikom“.
Analitičar Foruma nezavisnih ekonomista Borislav Borović pravi razliku između sankcija čiji je cilj isključivo ekonomski i onih s političkim podtekstom, kakve su američke mere protiv Rusije i Irana koje su, kako kaže, tipično neprijateljske. S druge strane, sankcije su probudile Rusiju i mobilisale njene unutrašnje resurse, pa je ona tako razvila sopstvenu proizvodnju hrane i izvršila supstituciju uvoza. „Rusija je shvatila da mora da bude gotovo samoodrživa“, primećuje Borović.
Sankcije, po mišljenju Pavlovića, ipak nemaju značajniji politički efekat: za biračko telo turskog predsednika Tajipa Erdogana to uopšte nije veliku udarac kako bi Amerikanci voleli da prikažu, kao što ni za Rusiju u političkom smislu udarac nije tako veliki, ili za Kinu koja se adaptira i vuče niz mera, koji u ogromnoj meri amortizuje pritisak.
„Ne ide to tako, veliki zavali udarac i svi padnu u nesvest. Ne, oni blokiraju, eskiviraju, traže drugi put. Mi idemo u jedan novi svet u kome se raspada bajka o Zapadu, koji je progresivan i nameće svoje metode drugima. Jer se vidi da ne postoji Zapad, nego Amerika sa svojim interesima, i Nemačka sa svojim interesima, i svi drugi u Evropi koji pokušavaju da se snađu, i ovi drugi koji dolaze — Kina, Indija, Rusija, Brazil, Turska…“, kaže naš sagovornik.
Takođe, kako ističe Borislav Borović, Tramp koji se bavi više unutrašnjom politikom nego spoljnom i vodi „inadžijsku politiku“, stvara polja za nova savezništva. Kao primer ekonomista navodi okretanje Turske Rusiji ili mogućnost da Kina jeftino pazari neke stvari u Turskoj, pa barter aranžmane između Kine i Irana…
Jedna od posledica sankcija, prema rečima Borovića, jeste i da se se zlato menja za neke transakcije, a Kina i Rusija prelaze na obračun u nacionalnim valutama.
Imajući sve to u vidu, šta sankciona politika stvarno strateški donosi Sjedinjenim Državama? „Vrlo sam skeptičan oko sposobnosti Amerikanaca da strateški razmišljaju, jer onog trenutka kada ta piramida moći ode u pravcu finansijskog kapitala, on više ne razmišlja strateški, već samo da slomi neku državu koja se možda suprotstavlja. Sankcije zbog Ukrajine 2014. godine su dovele do najveće bliskosti Kine i Rusije u istoriji. To je izrazito glupo sa stanovišta strateških interesa Amerike. Amerika je ušla u ćorsokak“, veruje Pavlović i dodaje da s obzirom na rastuću finansijsku moć Kine i veliku vojnu moć Rusije, SAD nemaju ni vojno, ni ekonomsko-finansijski kapacitet da se ponašaju kao svetski policajac.
Može li se bez dolara
Međutim, američka sankciona politika, objašnjava Pavlović, stoji na dolaru i u tom smislu njihova procena nije tako naivna.
„Iako se logično postavlja pitanje zašto se svetska ekonomija ne odvoji od dolara, to je jako komplikovan i dugotrajan proces, a procena Amerike da pre mogu da slome evro nego što će dolar zaista izgubiti svoju poziciju, nije tako neracionalna. A ako uspeju da slome evro — evo njima još 20 godina mogućnosti da dolar koriste kao ozbiljnu polugu za ostvarenje svojih interesa“, konstatuje ekonomista.
Upravo je dolar, kako primećuje Borović, zaslužan što Amerika kupuje robe sa 20-30 odsto prednosti u odnosu na druge zemlje. Izbacivanje dolara ipak nije verovatno, jer do sada, podseća on, ko god je pokušavao da izbaci dolar, dobio je rat — Gadafi, Sadam…
Po mišljenju ovog ekonomiste, neoliberalni koncept ekonomije zapravo nikada nije stvarno ni postojao, nego je Zapad to promovisao kad je bio najjači, prvenstveno Amerika.
„Dok je slobodan protok robe i kapitala za njih bio povoljan, onda je bilo sve u redu. Kad su videli da Kina prostom produktivnošću i inovativnošću bere plodove neoliberalne ekonomije, a ostavlja bez plodova ekstraprofita Ameriku i druge zapadne saveznike, Tramp je logično reagovao. Amerika više ne može da izdrži tu priču sa Kinom, čiji će BDP 2020. godine biti 20 odsto veći od američkog“, obrazlaže Borović.
Da li STO ima smisla
Na pitanje da li sankcije obesmišljavaju postojanje Svetske trgovinske organizacije, Pavlović ocenjuje da politika koju Amerika sada vodi ruši čitav koncept, u kom je STO imala kontrolnu ulogu da li se poštuju osnovni principi u trgovini. On ipak smatra da Turska, koja je povodom sankcija podnela tužbu STO protiv Amerike, ima šanse u tim postupcima, ali je problem što to jako dugo traje.
„Kad ste vi Amerika, efekti vaših proceduralnih kontramera pred međunarodnim organizacijama su takvi da se radi o godinama“, navodi Pavlović, dok Borović zaključuje da je STO samo instrument u rukama SAD i EU.
Kad se podvuče crta, ko će biti najveći gubitnik američkih sankcija „celom svetu“? Pavlović nema dilemu: to je Nemačka kao zemlja koja 40 odsto BDP-a realizuje u izvozu. Nemačka kancelarka Angela Merkel, smatra ovaj ekspert, ne prepoznaje promene. „Merkelovu kod nas slave kao velikog političkog maga i ona to jeste bila određeno vreme, ali više nije: ona uvodi Nemačku u vrlo rizičnu poziciju, gde zarad američkih interesa gubiš ekonomski, a onda te Amerikanci puste niz vodu kao da ne postojiš“, upozorava Pavlović.
Rešenost Merkelove da sprovede projekat gasovoda „Severni tok 2“ on objašnjava time da Nemačka jednostavno nema kud: alternativna je ili da avansno plati gas koji bi išao preko Ukrajine, a Kijev ga potkrada, ili će uzimati 30 odsto skuplji naftni gas od Amerike.
