Milan Igrutinović iz Instituta za evropske studije ocenjuje da još nije realno da se takve prognoze ostvare, ali da su političke poruke iz Francuske i Nemačke usmerene na pripremu javnog mnjenja za zaokret. Po njemu, prvo bi trebalo da se formiraju institucionalne strukture koje takve tektonske promene mogu da podrže.
Govoreći o formiranju evropske vojske Igrutinović ističe da su neki elementi novog bezbednosnog sistema već formirani.
„Ono što Makron s jedne strane potencira je na liniji onoga što u Nemačkoj radi SPD kao manjinski deo koalicione vlade, a to je korišćenje Trampove pojave kako bi se Evropa distancirala od Amerike i napravila sopstveni korak otklona od SAD, a ne samo da čeka da je Tramp izgurava kroz neke svoje unilateralne korake, pre svega u ekonomskom smislu.“
Oni pokušavaju da iskoriste odijum koji je Tramp izazvao u jednom delu mejnstrim političke javnosti u Briselu, Parizu, Berlinu, a delimično i u Londonu, kaže Igrutinović.
„Osećaju da je trenutak da se ta javna percepcija evropske bezbednosti može pomeriti od Amerike, što donekle znači i od NATO-a. Međutim, trenutno ne postoje institucionalni mehanizmi, još nisu ni zamislivi, na koji bi način to moglo da se uradi u praksi.“
Igrutinović objašnjava da je SPD manjinski partner u koalicionoj vladi, a da je Angela Merkel na neki način već preklopila tu inicijativu rekavši da nije još vreme da se razmišlja o koracima koji idu mimo američke volje, držeći se etablirane CDU-ove linije koja je na liniji jake transatlantske veze sa Amerikom.
„Međutim, Makron ponovo želi da debatu o vojnoj nezavisnosti EU vrati u žižu javnosti jer je to način da se stvari menjaju i da se počne razmišljati u drugačijim kategorijama. To kratkoročno neće imati efekta, srednjoročno možda, ali zbog izbornog perioda u EU teško da se u narednom periodu nešto konkretno može promeniti. Osim ako u međuvremenu ne dođe do nekih dramatičnih preokreta.“
Na pitanje koliko su realni zahtevi Hajka Masa za veću evropsku finansijsku samostalnost, s obzirom da svetski finansijski sistem počiva na dolaru, naš sagovornik kaže:
„U tehničkom smislu, to verovatno nije teško izvodljivo, ali je pitanje da li postoji ekonomski razlog da bi se to uradilo, na primer, u kontekstu pristupa iranskom tržištu. Američke sankcije prema Iranu sekundarno će pogoditi evropske firme. Međutim, evropske firme su se uglavnom izjasnile da će se povući sa iranskog tržišta da ne bi rizikovali da ih Amerikanci sankcionišu. Zato je pitanje da li će postojati ekonomska podloga koja će naterati EU da formira novi platežni mehanizam i da radi nešto mimo SAD.“
Dmitrij Žuravljov, direktor Instituta regionalnih problema, smatra da će se Amerike osamostaljivati prvo Nemačka kao lider EU, a za njom će krenuti cela Evropa.
On ocenjuje da Evropa želi da bude nezavisna od američke politike jer su zahtevi SAD nepredvidivi i sve veći.
„Evropa želi da bude nezavisna od američke politike, koja joj danas traži jedno, sutra drugo, a prekosutra će joj tražiti da ne kupuje rusku naftu i gas nego američku i to triput skuplje. Ali teško da oni žele da izađu iz svetskog finansijskog sistema zato što im je on potreban. Evropske finansijske institucije nisu još dorasle američkim“, kaže Žuravljov.
On takođe smatra da je ideja o evropskoj vojsci teško sprovodiva u praksi.
„Skupo je praviti svoju armiju. Hoće li se današnja Evropa odlučiti na to zato što je mnogo hvaljeni evropski standard umnogome rezultat toga što Evropa u posleratnim godinama praktično nije trošila na odbranu. Dekorativne evropske vojske postojale su samo da bi se sačuvala dobra politička samosvest evropskih zemalja. Evropa je tako mogla da ulaže u socijalu, privredu, a vojne napore preuzele su SAD sa njihovim nuklearnim oružjem. Veliko je pitanje koliko bi koštalo da se izgradi svoja vojska, a američka zamoli da ode i koliko će godina to trajati.“
Aleksandar Špunt, direktor Instituta instrumenata političke analize ističe da je inicijativa na američkoj strani i da treba imati u vidu da se na političkom planu sučeljavaju Nemačka i SAD, ali da je ekonomija najmoćnije države Evrope nešto manja od ekonomije jedne američke države, Kalifornije.
„To su stvari koje se u svetskoj ekonomiji apsolutno ne mogu porediti. Zato naravno Evropa reaguje na Trampove akcije. Drugo, Evropa shvata da ako Amerika bude dalje u konkurentskoj borbi koristila svoj politički uticaj da bi svom oponentu — EU nanela ozbiljnu štetu, to će za nju biti vrlo komplikovano. Zato igra na veću samostalnost od SAD — ona je logična i jasna“, zaključuje Špunt.
