Do rata u gradu Alepu je živelo otprilike dva miliona ljudi, a u istoimenoj provinciji oko šest miliona. Alep je najveći industrijski, obrazovni i kulturni centar u Siriji. U farmaceutskim preduzećima, malim i srednjim firmama, energetskim postrojenjima i u lakoj industriji bilo je zaposleno više od 200 000 ljudi. Rat je za sobom povukao strašne posledice u gradu i u provincijama. U zonama ratnih dejstava teroristi su srušili dve trećine stambenih zgrada i praktično sve industrijske pogone.
U Alepu danas ljudi ne misle na rat. Prodavci sa osmehom uslužuju mušterije u svojim dobro opremljenim prodavnicama. U restoranima opet sede gosti, naručuju tradicionalno spremljenu kafu sa kardamonom. Opasnost od napada terorista je sada deo prošlosti. Oživela je citadela u srcu grada. Ova građevina se smatra najvažnijim istorijskom spomenikom Alepa.
Predivna tvrđava oko grada bila je izgrađena još u trećem milenijumu pre nove ere, bila je svedok herojskih borbi. Odredi sirijske vojske štitili su srednjevekovnu tvrđavu cele četiri godine od napada terorista. Baš kao nekada u davna vremena, vojnici su morali da izdrže opsade, da prežive nedostatak municije i hrane. Pomoć je pristizala samo iz vazduha.
Oficir, sa kojim je razgovarao reporter Sputnjika, saopštio je da su helikopteri koji su dopremali neophodnu hranu i municiju braniocima tvrđave iz bezbednosnih razloga leteli neobično visoko, ali da su se ipak u bazu vraćali izrešetani. Teroristi su po svaku cenu želeli da ih obore.
Tokom rata, citadela je bila strateška tačka, jer baš kao i u davnoj prošlosti, tako i danas, ko vlada tvrđavom, vlada i gradom. Teroristi su tvrđavu gađali iz obližnjeg naselja. Još ima tragova manjih eksplozija po zidinama.
Dva puta su islamisti pokušali da opkole i zauzmu zidine tvrđave, kao što su nekada davno to čini li Mongoli i Turci. „Vidite, tamo je bila kuća pod kojom smo otkrili tunel, po kojem su teroristi hteli da se provuku u tvrđavu. Mi smo na vreme shvatili šta se dešava i osujetili njihove namere“, govori oficir i pokazuje na srušenu kuću.
Sada tvrđavu „napadaju turisti“, kaže za Sputnjik Husejin Dijab (Husajn Dijáb), rukovodilac provincije Alep.
„Nakon oslobođenja grada, počeli smo da obnavljamo infrastrukturu, industrijsku proizvodnju i poljoprivredu. Najpre su bili obnovljeni objekti za prenos električne energije. Na taj način smo omogućili i da prorade pumpe za vodoprivredu. Sada radi 7 bolnica i 16 punktova Hitne pomoći. Obnovili smo 75 kilometara puteva. U toku je obnova istorijskog centra, stambenih četvrti i obrazovnih ustanova“, ponosan je Dijab.
Rukovodilac provincije Alep je istakao ulogu Ruske Federacije tokom procesa renoviranja grada i drugih radova na obnavljanju u regionu. Ruski centar pomirenja ukazuje pomoć lokalnim stanovnicima i učestvuje u regulisanju situacije na terenu, najpre tako što organizuje dijalog između sirijskih vlasti i umerene opozicije. Svakog dana ruski vojnici odlaze u gradove koji su najviše postradali tokom ratnih godina i rade na raspodeli 1,5 tona humanitarne pomoći. Ruski lekari pružaju pomoć građanima.
Zbog sankcija uvedenih protiv Damaska, Rusija je jedina država koja Siriji pruža humanitarnu pomoć.
„Ne sumnjam da će uz pomoć prijatelja Sirije, najpre Rusije, mir ponovo zavladati širom Sirije“, kaže Husejin Dijab.
Brzoj obnovi se takođe nada i Gazem Adžan, direktor industrijskog centra „Šejk Nadžar“ u provinciji Apel. Centar je bio otvoren 2003. godine i do 2012. je predstavljao najveći industrijski centar na Bliskom istoku. Do rata je objedinjavao dve hiljade kompanija, najpre turskih. Teroristi su 2013. godine zauzeli centar „Šejk Nadžar“ i kontrolisali ga dve godine. U ovom periodu, fabrike su bile zatvorene. Tokom konflikta je oko 90 odsto zgrada bilo razrušeno ili potpuno srušeno.
„Centar je počeo sa radom odmah nakon oslobođenja. Imamo vanredni plan za rekonstrukciju našeg grada. Na poslovima realizacije prvih mera angažovano je više od 500 firmi. Iz inostranstva dolaze preduzetnici i pokazuju interesovanje da ovde otvore svoje proizvodne pogone ili predstavništva“, ističe Adžan.
Dopisnik Sputnjika je, na staroj pijaci pored citadele u Alepu, takođe sreo mladog krojača Ahmeda Murada (Ahmed Murad), koji se šetao među prodavnicama sa malom ćerkom u rukama.
Krojač kaže da je dobro živeo pre rata. Dosta je zarađivao i mogao je čak da ode na odmor. Islamisti su mu oduzeli njegov mirni život. Iako živi u delu grada koji teroristi nisu uspeli da osvoje, krojač kaže da se posledice rata ipak osećaju. Murad je izgubio većinu svojih klijenata, cene su naglo porasle.
„Situacija je i dalje komplikovana. Ali ne želim da napustim Siriju, nijedan od mojih rođaka neće otići. Ranije su teroristi napadali civile, koristeći mine i projektile. Sada se ipak osećamo sigurnije“, rekao je Ahmed. Mir i bezbednost su važni za njega i njegovu malu kćerku.
