Da li je suština predstojeće posete izraelskog premijera Benjamina Natanijahua Beogradu upravo u tome, ili se radi o poseti koja treba da ublaži negativne reakcije javnosti Srbije zbog nedavnog naleta izraelskih aviona F-16 iznad Knina na obeležavanju godišnjice „Oluje“?
S jevrejskim intelektualcima u poslednjih 25 godina, posebno u Francuskoj i SAD, nismo baš imali sreće kada je u pitanju imidž države Srbije i Srba uopšte. Štaviše, oni su prednjačili u osudama Srba i Srbije, za razliku od intelektualaca u Izraelu, pa i same države Izrael. Izrael nije priznao Kosovo, Jevreji u Izraelu dobro znaju da su Srbi u Drugom svetskom ratu imali istu sudbinu kao i oni, pamte i pomoć koju im je Jugoslavija pružila prilikom osnivanja države Izrael. Doduše, pamte i vojnu pomoć koju je Jugoslavija uputila Egiptu odmah posle arapsko-izraelskog rata 1967. godine.
Generalno gledano, ne postoji „izraelsko-jevrejski monolit“ na zbivanja u bivšoj SFRJ, pa i u Srbiji tokom poslednjih 25 godina. Da li u tome i leži šansa da preko vodećih političara Izraela, pre svega premijera Natanijahua, „došapnemo“ Donaldu Trampu svoje stavove o pitanju Kosova? Da li Natanijahu to želi i može da uradi za Srbiju? I šta mi eventualno nudimo kao kontrauslugu? Da li je danas uticaj izraelskih političara na Belu kuću takav da uopšte razmišljamo o toj opciji?
Početkom osamdesetih godina prošlog veka u SAD je živelo skoro šest miliona Jevreja, dva puta više nego što je tada živelo u Izraelu. Danas u Izraelu živi osam i po miliona stanovnika, u SAD živi oko osam miliona Jevreja, ali ostaje činjenica da se mnoge presudne bitke za Izrael i oko Izraela vode daleko od Izraela, u SAD.
Prihodi prosečne porodice američkih Jevreja za 75 odsto su veći od prihoda američke porodice. Nijedna jevrejska zajednica u istoriji nije bila tako brojna, dobrostojeća, uticajna i sigurna kao američki Jevreji poslednjih šezdeset godina.
Gledajući u prošlost, još 1953. godine svaki šesti američki Jevrejin imao je fakultetsko obrazovanje, a tek svaki dvadeseti Amerikanac koji nije bio Jevrejin. Pre četrdeset godina američki Jevreji u dobi od 25 do 34 godine imali su već iza sebe u proseku 16 godina školovanja, dok su Ameroitalijani, ili Irci, imali po 12,5 godina školovanja. Jevreji su u SAD bili, ili su još uvek, vlasnici i izdavači najuticajnih novina, okosnica finansijskog sistema, osnivači najvećih robnih kuća, najveći televizijski i holivudski magnati, istaknuti političari, naučnici, glumci, pisci: Pulicer, Ajnštajn, Kisindžer, Gimbels, Vorner, Kiton…
Premda je prva skupina Jevreja došla u SAD 1654. iz Brazila u naselje koje se tada još zvalo Novi Amsterdam, sadašnji Njujork, najveći deo današnjih američkih Jevreja vuče poreklo iz istočne Evrope, aškenazi. U SAD politička tradicija ne znači mnogo, u prošlosti su se izraelski političari više oslanjali na tzv. orijentalne Jevreje, sefarde. Koliko je to bilo blisko američkim Jevrejima, teško je proceniti, ali Izrael je danas jedina vera svih američkih Jevreja. Kada se to u politici banalizuje, jevrejski narod se identifikuje s Izraelom, a Izrael sa Natanijahuom. Iako naravno za američke Jevreje ostaje pitanje tzv. dvojne lojalnosti, zemlji u kojoj žive i glasaju, ili zemlji koja ispunjava njihovu duboku duhovnu potrebu. No, američki Jevreji uvek drže „niski profil“, ne pretresaju svoje probleme javno.
Do izbora 1980. godine američki Jevreji bili su deo tradicionalne demokratske koalicije koja je tu stranku još od Ruzvelta dovodila i držala na vlasti. U toj koaliciji su američki Jevreji bili jako prisutni finansijski i propagandno, a demokrate su i uvek vraćale dug na ovaj ili onaj način. No, ta se koalicija raspala 1980. i Ronald Regan je na delu pokazao da joj ništa ne duguje. Upravo od tog vremena ni famozni „jevrejski lobi“ u Vašingtonu nije više ono što je nekada bio.
Dolaskom Trampa u Belu kuću izraelski političari dobili su „svog“ čoveka na čelu SAD, tako da im jevrejski lobi u SAD zapravo i nije direktno potreban. Odnosno, potreban je više kao „osiguravajući faktor“ u slučaju da Tramp promeni mišljenje o Jerusalimu, Iranu i Palestincima.
U tom kontekstu američko-srpski odnos posebna je priča. Odnos su prvo, upravo zbog Kosova, zategli Amerikanci koji su se ponašali i još uvek ponašaju kao da je taj odnos jednosmerna ulica, pri čemu i mi nećemo otvoreno da kažemo gde su, što se tiče nas, granice te zategnutosti.
Može li Benjamin Natanijahu da nam oko toga pomogne kod Donalda Trampa?
