Pošto je proces realizacije filma trajao punih deset godina, pitali smo jednog od autora Vlastimira Sudara šta im je sve stvaralo probleme i zašto se toliko dugo čekalo na prikazivanje filma.
Granice Kiše Trailer from Media Plus on Vimeo.
„Kad se rad na filmu razvuče na deset godina, to ima veze sa celom grupom problema. Mislim da je, suštinski, najveći problem da je kinematografija na Balkanu, kao i sve druge grane proizvodnje, u nekoj vrsti tranzicije i da još postoje razni problemi u infrastrukturi proizvodnje filmova koji mogu da dovedu ovakav jedan projekat u tako nezgodnu poziciju. Naravno, tu je bio i jedan producent koji se pokazao kao potpuno nekompetentan i onda kad se sve to spojilo, film je, nažalost, ostao u jednom takvom procesu u kojem je sve tako dugo trajalo. Snimanje je počelo 2011, pa je nastavljeno 2015. i konačno smo 2018. godine prikazali film u Sarajevu, gde je deset godina ranije film dobio nagradu za projekat u razvoju“, kaže za Sputnjikovu „Orbitu kulture“ Vlastimir Sudar.
Film „Granice kiše“ je priča o ljubavi i nadi, radnja je smeštena u danas napuštena sela između Crne Gore i Hercegovine u blizini granice sa Hrvatskom. Godinama živite i radite u Londonu, a ipak ste se odlučili da se pozabavite domaćom tematikom. Zašto?
— Prostor koji sam kao i mnogi ljudi moje generacije napustio devedesetih godina prošlog veka je prostor koji je duboko istraumatizovan. Ne samo sukobima koji su se desili, već i načinom na koji na Balkanu raznorazne globalne promene uvek sporije počnu da se odvijaju i onda to stvora razne probleme. Osećao sam odgovornim da za ovaj moj rediteljski i autorski prvenac napišemo jednu vrstu, kako smo to Nikola i ja zvali, ljubavnog pisma ovim krajevima. Pogotovo tim predelima kakvi su tromeđa između Crne Gore, BiH i Hrvatske, koja je bila pasivna i u vreme socijalizma i ljudi su je napuštali, a onda se posle toga desio konflikt i ostavio jednu apokaliptičnu pustoš u pojedinim predelima. Hteli smo da se osvrnemo na to i, naravno, da pokažemo da su ti predeli predivni i da im treba dati neku nadu, makar u simboličnom svetu umetnosti, ako to već nije lako u stvarnom svetu u kojem živimo.
Pored brojne regionalne ekipe u filmu se pojavljuju i francuski džez violinista Ugo Rabek i mlada operska pevačica Dušica Bjelić, koju je londonski „Indipendent“ proglasio za jednu od osam najtalentovanijih u Velikoj Britaniji. Kako su se oni snašli u svojim ulogama?
— Snašli su se fantastično i za nas su uradili jednu fenomenalnu stvar. U filmu se koristi čuveni španski hit „Bandido“, koji je 1990. otvorio jedinu Evroviziju u SFRJ, i bilo nam je potrebno da to neko preradi u duhu balkanske muzike. Dušica, koju poznajem lično, jeste jedna raznovrsna umetnica, žena koja jako voli umetnost i vrlo je kvalitetan izvođač, a njen muž Francuz Ugo Rabek je takođe operski pevač, ali je i izuzetan violinista, a njegov interes za violinu ide daleko van klasične muzike. Kad sam gledao Dušicu kao Barbarinu u „Figarovoj ženidbi“ bilo mi je jasno da postoje sličnosti u tom senzibilitetu i da će ona to uraditi jako dobro. Saradnja sa njima je bila fenomenalna, oni su vrhunski profesionalci i kad vidite film biće vam jasno zašto smo se odlučili za njih pošto su jednostavno — fenomenalni.
Može li se reći da je Sarajevski festival zaslužan za razvoj ovog filma?
— Apsolutno. Da nije bilo Sarajeva pitanje je da li bi bilo ovog filma. Mislim da je Sarajevo, mimo tih naših regionalnih festivalskih tradicija koje su se ustanovile još u vreme socijalizma, otvorilo vrata i za neke drugačije ideje. Naš projekat je bio jako dobro primljen i mislim da je to bila odskočna daska koja je dovela do toga da on danas bude realizovan, tako da mi je drago da je ova pretpremijera bila u Sarajevu i da se tu jedan krug potpuno zatvorio.
Kako je publika reagovala na projekciju i koliko ste zadovoljni festivalom i filmovima koje ste imali priliku da pogledate?
— Festivalom sam kao i uvek zadovoljan i mislim da je ovo bila jedna jako dobra godina, počevši od filma koji je otvorio festival. Reč je o filmu poljskog reditelja Pavela Pavlikovskog „Hladni rat“. Što se tiče publike, pomalo sam iznenađen. Naš film je bio rasprodat i čini mi se, možda sam ja pristrasan kao koautor, da se publika smejala tamo gde je trebalo da se smeje, da se zabrinula tamo gde je trebalo da se zabrine i da su bili dirnuti tamo gde je trebalo da budu. Tako da se nadam da smo pogodili i da je film ispao onakvim kakvim smo ga zamislili.
Vaš film će imati svetsku premijeru na uglednom Međunarodnom festivalu u Montrealu. Šta očekujete i da li ste uzbuđeni pošto nije mala stvar kad vaš projekat uđe među 19 najboljih iz celog sveta?
— Moram da priznam da sam veoma uzbuđen. Film smo pravili toliko dugo, prošli smo kroz sve i svašta i ne mogu da opišem koliko sam radostan. Da budem iskren, s obzirom da iza nas ne stoji kompletna infrastruktura koja treba da stoji iza ovakvog filma i da sam ja na kraju, praktično i producent, presrećan sam da smo ušli u jednu takvu smotru i da smo u konkurenciji za nagradu za debitantski film. Presrećni smo i što ćemo i pre Montreala stići da prikažemo film na otvaranju Filmskih susreta u Nišu sledećeg vikenda, 25. avgusta.
Kad će naša publika imati priliku da pogleda film u bioskopima?
— Film ćemo malo eksploatisati po festivalima, ali nadam se da bi već na proleće iduće godine mogao da se pojavi u bioskopima kod nas.
