Minojska erupcija spada u ultraplinijski tip. Na skali vulkanske aktivnosti ona je za dva stepena prevazilazila erupciju Vezuva 79. godine nove ere i Svete Helene iz 1980, a za jedan stepen eksploziju planine Pinatubo 1991. i Krakataua 1883. godine. Vulkan je izbacio 40-80 kubnih kilometara stena, a eruptivni stub dostigao je visinu od 38-39 kilometara. Snaga eksplozije može se uporediti sa jačinom od 200 hiljada atomskih bombi bačenih na Hirošimu. Smatra se da je erupcija prouzrokovala pad kritsko-minojske civilizacije.
Ranije su naučnici mogli samo približno da izračunaju starost ovih slojeva, jer su za to bili potrebni prilično veliki uzorci drveta, koji sadrže nekoliko desetina godova. Takva ideja nije imala smisla i nije omogućavala da se tačno izračuna vreme kada je erupcija vulkana izazvala privremeno zahlađenje na Zemlji.
Istraživanja sprovedena ranije pokazala su da se minojska erupcija dogodila između 1650. i 1500. godine pre nove ere. U novom radu naučnici su zahvaljujući novim mas-spektrometrima analizirali 285 uzoraka dugovečnog drveća — borova iz Kalifornije i hrastova iz Irske, koji žive skoro pet i dve hiljade godina. Pošto snažna vulkanska erupcija uzrokuje pad transparentnosti atmosfere na celoj Zemlji i globalno zahlađenje, godovi drveta postaju tanji. Starost godova moguće je bilo odrediti pomoću radiokarbonske analize.
Naučnici su na uzorcima iz različitih delova sveta pronašli četiri veoma uska goda, čija je starost oko 3600 godina. Prema njihovom mišljenju, uzrok za to je minojska erupcija.
„Arheolozi i geolozi odavno raspravljaju o tome kada se erupcija desila — pisana svedočanstva, artefakti i drugi spomenici kulture ukazuju na jedan datum, a radiokarbonska analiza na drugo vreme. Mi smo uspeli da približimo ove dve procene“, objasnila je Šarlota Pirson sa Univerziteta u Arizoni (SAD).
Nakon dobijanja uzoraka stabala, naučnici su izračunali udeo ugljenika S-14 sa oko trista godova formiranih između 18. i 15. veka pre nove ere. Poredeći ove podatke sa klasičnom geohronološkom skalom, Pirsonova i njene kolege su otkrili da je starost artefakata sa ostrva Santorini u velikoj meri precenjena.
Zapravo, oni su pokriveni zemljom ne 1628. godine, već 30-40 godina kasnije, 1600-1580. godine pre nove ere. Ovo preciziranje ne samo da pomaže da se arheolozi, geolozi i fizičari pomire, već i svedoči da bi mnogi drugi sporovi, na primer „ratovi“, oko početka ere novog kraljevstva u Egiptu, mogli biti uzrokovani sličnih greškama.
Pre erupcije supervulkana, savremeni arhipelag Santorini bio je jedno ostrvo. Krajem 17. veka pre nove ere katastrofalna erupcija uništila je sredinu ostrva i ostavila za sobom udubljenje od 133 kubnih kilometara, koje je skoro odmah potopilo more.
Razaranje ostrva izazvalo je cunami koji je preplavilo susedni Krit, kao i „bombardovanje“ drugih okolnih ostrva eruptivnim materijalom i vulkanskim pepelom. Ovo je nanelo smrtonosan udarac kritsko-minojskoj civilizaciji i, kako smatraju neki istoričari, dalo osnova za legendu o Atlantidi. Posledice ove kataklizme osetile su se i u drevnom Egiptu i mnogim drugim velikim državama krajem bronzanog doba.
