Dodik traži i da Skupština zahteva od Vlade Srpske da formira posebnu komisiju koja će utvrditi stradanje Srba od 1991. do 1995. u Sarajevu, budući da, kako je naveo, Vlada Federacije BiH nije izvršila nalog Doma za ljudska prava po tom pitanju. Na sednici Narodne skupštine će, rekao je, izneti podatke koji govore da Izveštaj Komisije za Srebrenicu iz 2004. godine „vrvi od netačnosti“ i u pogledu, kako je naveo, i žrtava i onih koji su u to vreme bili u ratnim dešavanjima na tom području.
„To je lažni izveštaj koji je napravljen da bi se vršila tortura nad Srbima i promenio karakter rata u BiH“, poručio je Dodik u Banjaluci.
Ko bi mogao da bude u toj međunarodnoj komisiji? Hoće li učestvovati i Rusi? Šta je cilj formiranja takve komisije? Koliko će sve to zajedno izazvati gnev Zapada i Sarajeva? Kakav odgovor na formiranje takve komisije se može očekivati?
Neposredan povod „Majke Srebrenice“
Profesor Fakulteta političkih nauka iz Banjaluke Nenad Kecmanović podseća za Sputnjik da ideja nije nova i da se, između ostalih, i sam zalagao da se formira neka vrsta „Raselovog suda“, koji je svojevremeno bio formiran povodom američkih zločina u Vijetnamu, a u njemu je važnu ulogu imao i Vladimir Dedijer.
Takav sud nije imao formalno međunarodno pravno i krivično dejstvo, napominje Kecmanović, ali je imao veliki realan moralni i politički uticaj na svetsku javnost.
„Neposredan povod za formiranje komisije dala je bošnjačka NVO ’Majke Srebrenice‘ koja je u Berlin i Brisel poslala dodatni poduži spisak Srba navodno odgovornih za masovne zločine na ovom području, koje u Hagu niko nije pominjao. Broj krivaca neprestano raste sa očiglednim planom da se u Sarajevu sudi čitavoj VRS i čitavom srpskom narodu kao zločinačkom. U završnom koraku to bi značilo proglašenje Srpske za genocidnu tvorevinu i njeno ukidanje“, tvrdi Kecmanović.
Uostalom, ta priča se već godinama povlači još iz vremena Harisa Silajdžića i ne silazi sa dnevnog reda bošnjačke politike, dodaje taj profesor.
„U Dodikovom predlogu je naglašeno da cilj komisije nije da osporava ili umanjuje bošnjačke žrtve, nego da uzme u obzir i srpske žrtve, čiji ukupan broj je, prema zvaničnim izvorima, bio srazmeran muslimanskim, kao i hrvatskim. Tek celovita slika o ratu u BiH vodi ka istini. Uzmite, recimo, etničko čišćenje koje je gotovo rutinski pripisivano Srbima u Hagu“, navodi Kecmanović za Sputnjik.
Poslednji popis je, međutim, pokazao da u odnosu na predratno stanje više Srba nedostaje u Federaciji, nego nesrba u Srpskoj, konstatuje Kecmanović i dodaje da nikad nismo saznali ko je etnički čistio Srbe ili se pretpostavlja da je 90 odsto sarajevskih Srba napustilo grad iz čista mira.
„Crne mrlje u radu Haškog tribunala i dalje zjape, bez obzira na njegovo zatvaranje, a nove činjenice isplivavaju“, ističe Kecmanović.
Priča i podaci čoveka sa terena
Milivoje Ivanišević, predsednik Instituta za istraživanje srpskih stradanja u 20. veku, pozdravlja inicijativu Milorada Dodika i konstatuje za Sputnjik da je krajnje vreme da se jednom izađe sa činjenicama, jer se sve što je do sad urađeno svodilo na medijske manipulacije, a činjenice su uvek, pa i danas, bile u drugom planu.
Kad jednom poslažemo fakte jedne do drugih, napominje Ivanišević, videćemo da je situacija potpuno drugačija i da čak ide neuporedivo više u srpsku korist nego što to neko može da nasluti i da predvidi.
„U slučaju Srebrenice mislim da zavređuje pažnju činjenica da je totalno zanemaren human odnos Srba prema Bošnjacima i ponašanje srpskih vojnika koji su prošli kroz 48 bošnjačkih sela i nikome se nisu svetili za ono što su radili njihovi muškarci u srpskim selima. U srpskom selu niko živ nije ostao kad su Bošnjaci napadali, u bošnjačkom selu svi su živi ostajali. U srpskom selu nema masovnih grobnica, nema ubijenih, nema logora, a bošnjačka sela su bila puna opljačkane robe i imovine srpskih sela. Srpska sela su proterana, a Bošnjaci su bili zaista nemilosrdni i trećina srpskih žrtava je stradala od hladnog oružja“, kategoričan je Ivanišević.
U odnosu na ta, kako kaže, čestita ponašanja Srba, u prvi plan se ubacuje streljanje nekoliko ratnih zločinaca.
„U knjigama koje su prevedene na engleski i holandski navedeni su ratni zločinci, ubice, koji su pokopani u nezarju. I verovatno je neko od njih i bio streljan. Naš veliki greh je što im nije suđeno, pa da posle suđenja izdržavaju kazne, nego su streljani, prema međunarodnom humanitarnom pravu, na nedozvoljen način. I to jeste zločin, to nije sporno“, ističe Ivanišević.
Taj istraživač dalje navodi da je u knjizi „Dosije Sarajevo“ naveo sva imena preko 7.400 srpskih žrtava u Sarajevu.
„U dubljem istraživanju smo uvideli da nije dovoljno navesti ime i prezime, vreme i mesto, jer ima specifičnih situacija. Postoje žrtve koje su stradale od zlostavljanja u logorima, ali su umrle godinu ili dve kasnije. Imamo žrtve za koje nismo mogli da utvrdimo ime i prezime. Ili smo u nekim mestima nalazili mrtve studente podstanare kojima niko nije mogao da zna ime i prezime. Sve smo to razvrstali u pet kategorija“, kaže predsednik Instituta za istraživanje srpskih stradanja u 20. veku
Ivanišević podseća da je 1994. objavio „Hroniku našeg groblja“ i da je od 1992. imao timove koji su po selima Milićima, Skelanima, u Srebrenici i Bratuncu od 1992. evidentirali kad god se nešto dogodi i da je naveo imena i datume kad je ko ubijen.
„Kad je reč o Srebrenici, to ne možete svesti na teritoriju te opštine. Srebreničke žrtve su žrtve osme operativne grupe ili 28 divizije Armije BiH. U brošurama smo naveli blizu 3.700 srpskih žrtava ne samo Srebrenice, već i Bratunca, Milića, to su žrtve dela teritorije Zvornika, dela teritorije Vlasenice. Srebrenica je središte ili geografski pojam, ali je obim stradanja u tom području jedinstven.
Od ukupnog broja Srba koji su tu živeli samo je devet odsto ostalo na svojoj teritoriji, a 91 odsto Srba je proterano ili ubijeno“, navodi Ivanišević.
Nezavisne ličnosti i sa Zapada
Kriterijum za izbor članova Komisije, prema mišljenju Nenada Kecmanovića, jeste da to budu nezavisne ličnosti, naučnici, političari, umetnici, novinari, od međunarodnog ugleda i moralnog autoriteta. A takvih, kako smatra, ima i na Zapadu, i čak i među sudijama Haškog tribunala.
„Ovako iz prve tu vidim lingvistu Noama Čomskog, nemačko-francuskog književnika Petera Handkea, ali i Žana Klod Antonetija, od naših Varadija i Kusturicu. Međunarodno poznati i cenjeni ruski pravnici, istoričari, politikolozi i drugi ispisali su knjige o karakteru rata u BiH od 1992. do 1995. godine, o ulozi spoljnog faktora, o kardinalnim propustima u radu Haškog tribunala, pa bi bilo neophodno da neki od njih budu u sastavu komisije, na primer Jelena Guskova, Natalija Naročinska, ili Pjotr Iskenderov“, nabraja Kecmanović.
Milivoje Ivanišević smatra da će i Zapad i Sarajevo, ukoliko su čestiti, dati podršku ovakvoj inicijativi i onda bi se glavna bitka vodila oko sastava komisije, dok Kecmanović kaže da Sarajevo i Zapad sigurno neće aplaudirati.
„Ne znam samo čiji će gnev biti veći, da li Sarajeva ili tzv. međunarodnih činilaca, koji su još odgovorniji pre svega za izazivanje i produžavanje rata u BiH, pa i tendenciozno prikazivanje zločina. Međutim, takva komisija može da se formira bilo gde u svetu, kao NVO i njen rad nije lako blokirati“, smatra Kecmanović.
Verujem da će biti pritisaka na potencijalne članove komisije da odbiju taj angažman, dodaje taj profesor, ali proaktivna reakcija biće sigurno da intenziviraju i ubrzaju aktivnosti da se njihova verzija istine o Srebrenici zvanično zapečati i proglasi nedodirljivom za bilo kakva istraživanja i to pod pretnjom krivičnog gonjenja.
„Sećamo se da je takva inicijativa Britanije, koja Srbe praktično trajno stigmatizuje kao genocidan narod, stigla i do SB UN i da nas je spasio ruski veto“, naglašava Kecmanović.
