Dragačevski sabor trubača u Guči nesumnjivo je, ako ne najveći, onda jedan od najvažnijih kulturnih brendova Srbije. Sviđalo se to modernim „pokondirenim tikvama“ ili ne.
Sabor koji je prvi put održan 1961. godine vremenom je od malog, seoskog vašara postao najprepoznatljiviji srpski brend festivalskog tipa, a kad je reč o značaju Guče, ilustrativna je izjava bivšeg srpskog premijera Vojislava Koštunice: „Ko ne razume Guču — ne razume Srbiju“.
O značaju Dragačevskog sabora trubača za meštane varošice u zapadnoj Srbiji, urednik „Nedeljnika“ Nenad Čaluković, koji je rođen u Guči kaže da je Sabor obeležio Guču koja bi, da ga nije, „bila samo još jedna palanka kakvih ima mnoštvo u Srbiji“.
„Svi Dragačevci, odnosno ljudi iz Guče su emotivno vezani za Sabor jer su zajedno sa njim rasli i odrastali. Naravno, uvek postoji želja da to bude nešto bolje i modernije. Bilo je tu i nekih neslaganja kako bi Sabor trebalo organizovati, ali bez obzira na sve, Guča traje i pored svih izazova, što tradicionalnih, što modernih“, kaže Čaluković za Sputnjik.
On se podseća da je tokom devedesetih bilo priča da se Sabor ne organizuje i(li) da se prebaci u neki drugi grad, pošto u samoj Guči jedno vreme niko nije svirao trubu, ali su meštani uspeli da ga sačuvaju.
„Guča je verovatno najbolja slika Srbije“, naglašava Čaluković.
Nebojša Grujičić, glavni urednik kulturnog časopisa „Moderna vremena“, podseća da truba nije tradicionalni srpski instrument i da je u srpsku muziku došla iz vojnih orkestara, naročito posle Prvog svetskog rata.
Najbolji trubači su tradicionalno dolazili sa juga Srbije, a Guča je bilo jedno malo mesto gde su trubački orkestri dolazili da „izmere“ svoje veštine kako bi kasnije mogli da učestvuju na svadbama i proslavama.
To je počelo da se menja sredinom osamdesetih godina i za to su najzaslužnija dva filma tog to doba — Paskaljevićev „Anđeo čuvar“, u kome se pojavljuje orkestar Fejata Sejdića, i Kusturičin „Dom za vešanje“.
Istovremeno, pojavljuje se i talas tzv. vorld mjuzika, koji traga po svetu za nekim autentičnim zvukovim koji bi u ispražnjenu ljušturu pop muzike, koja je već tada bila na izdisaju, ubacio nove sadržaje.
„Onda je došao rat i raspad Jugoslavije, a na vrhuncu trenda vorld mjuzika Kusturica je napravio Andergraund i tako je truba postala zaštitni znak Balkana. Bregovićeva muzika za Andergraund je tačno odgovarala zapadnoj percepciji Balkana kao nekog mračnog mesta kojim kolaju divlje strasti i bezumni ratovi, tako da se ta zvučna kulisa savršeno uklopila u tadašnje trendove i truba je postala zaštitni znak Balkana od sredine devedesetih godina“, dodaje Grujičić.
To je, prema njegovim rečima, imalo dobre posledice u smislu da su se razvili odlični orkestri, tako da je truba prepoznata kao neka vrsta brenda srpske muzike, a Guča kao središnja tačka koja ima turistički potencijal, gde ljudi mogu da dođu, popiju i provesele se, odnosno da se „obeznane od muzike i alkohola“.
U razvoju Sabora i „fenomena“ Guče, značajan je i polaritet između Guče i Egzita koji se pojavljuje nakon petooktobarskih promena, što je, prema Grujičićevom mišljenju — banalna podela.
„To je, zapravo, jedna vrsta kulturološko-političke stvari. Guča, to je Balkan, to su divljaci koji loču, dok je Egzit urbana muzika koja predstavlja našu kopču sa zapadnom civilizacijom. I jedno i drugo je, naravno, čista budalaština koja je služila u jednom trenutku kao dobra metafora za bipolarni poremećaj u kome se nalazi Srbija između banalnih civilizacijskih koncepata koji se ubacuju i koji, najčešće, treba da posluže za nešto drugo“, kaže sagovornik Sputnjika.
Rastom turističkog potencijala Guče, dolazilo je do neizbežnog porasta „upotrebe kiča i simulacije izvorne muzike“. S druge strane, ističe Grujičić, u muzičkom smislu, Balkan je jedna vrsta „makedonske salate“ u kojoj je udrobljeno svašta — od Bliskog istoka, preko Mediterana do Srednje Evrope, tako da je teško govoriti o izvornoj autentičnosti.
Guča je, kao i Egzit, postala jedan vašar, od kojeg se ne očekuje nikakva kulturna ili muzička misija, nego je manifestacija na kojoj se ljudi sretnu, provesele i popiju, a takva vrsta vašara postoji svugde u svetu.
Takva vrsta festivalske muzike prešla je posle 2000. godine svoj vrhunaca i danas i Egzit i Guča prate „trag novca“, odnosno namenjeni su, u dobrom delu, strancima i njihovoj predstavi kako trebaju da izgledaju festivali „lokalnih tradicija“, zaključuje Grujičić.
