Primeri mirnog međuetničkog rešenja retki su u istoriji, gotovo da su statistička greška, dok je takoreći „univerzalno pravilo“ da do razgraničenja među narodima dolazi „ognjem i mačem“.
Istoričar Predrag Marković kaže za Sputnjik da postoje samo dva primera mirnog etničkog razgraničenja u Evropi u 20. veku.
Prvo je razgraničenje između Švedske i Norveške na početku veka, koje je nazvano Skandinavizacija. Drugo je između Češke i Slovačke krajem 20. veka.
„Međutim, problem, odnosno velika blagodet Šveđana, Norvežana, Čeha i Slovaka jeste što nemaju nikakve sporne teritorije. Nekom geografskom igrom sudbine ne postoje nikakve teritorije koje su sporne, pogotovo teritorije koje imaju takav emotivni i kulturni značaj, kao što ima Kosovo za Srbiju“, kaže Marković.
Pri raspadu Sovjetskog Saveza došlo je do mirnog razgraničenja „samo tamo gde nije bilo istorijskih trauma“, odnosno između centralno-azijskih republika gde „granične crte idu kroz pustinju ili neku nenaseljenu stepu“.
„Ali tamo gde postoji velika istorijska trauma, kao što je u slučaju Nagorno Karabaha, Donbasa ili Krima, tu je priča potpuno drugačija“, podseća Marković.
Kad je reč o Africi, naš sagovornik dodaje da na „Crnom kontinentu“ nijedna granica nije etnička.
„U Africi su granice povlačene u Berlinu, Parizu i Londonu — lenjirom, tako da bi u Africi svaka priča o razgraničenju otvorila takav pakao. Na afričke države uopšte ne može da se primeni princip etničke države. On je teško primenjiv u Evropi“, ističe Marković.
Prema njegovim rečima, etnička država je pomalo mit, zato što su vrlo retke države koje nemaju velike manjine. U današnjoj zapadnoj Evropi „raščišćene granice“ su rezultat vekovnih ratova i pokolja.
„To što u zapadnoj Evropi granice izgledaju jasno i vidljivo, to je proizvod mnogih ratova i nevolja“, naglašava Marković.
U slučaju i da dođe do dogovora Srba i Albanaca na kakvom Vučić insistira, ne bi se moglo reći da je reč o mirnom razgraničenju, jer su Srbi i Albanci u stanju otvorenog ili prikrivenog konflikta vekovima.
Još od Otomanskog carstva su postojali ozbiljni problemi između Srba i Albanaca u tadašnjoj staroj Srbiji, dok je za vreme Balkanskih ratova došlo do obrta, a tokom Drugog svetskog rata do novog veleobrta, ali su sve vreme dve zajednice veoma loše mislile jedna o drugoj.
Zapravo, jedini period mira i saradnje je prvih nekoliko decenija komunizma posle 1945. godine, kad je, zapravo, primenjen Sovjetski model afirmacije manjina, jer su Boljševici, a kasnije i srpski komunisti verovali da manjinama treba dati što veća prava, smatra Marković.
„Nekoliko decenija su Albanci bili zadovoljni i sve zadovoljniji pravima koja su dobili u SFRJ, jer su ona bila sve veća. To je jedna Lenjinova dogma da veliki narodi moraju da prave ustupke manjim. To se dešavalo i u SSSR, i u Jugoslaviji. Međutim, problem sa tom doktrinom je što postoji prag preko koga naglo porastu zahtevi manjine“, ističe naš sagovornik.
Tako da su Albanci dobili prava kakva nije uživala nijedna manjina u Evropi, ali onda su hteli da imaju i republiku, odnosno državu, dodaje on.
Na pitanje da li bi se zahtevi za nezavisnošću Katalonije mogli posmatrati u kontekstu manjine koja je dobila previše prava kao što su Albanci na Kosovu, Marković odgovara odrečno. On podseća da su Katalonci dobili prava tek u demokratskoj Španiji, posle pada Franka.
Sovjetske manjine su dobile prava posle Oktobarske revolucije, a manjine u SFRJ posle 1945. godine i ta prava manjina su duže trajala, a i bila su veća i u SSSR-u i u SFRJ, nego u postfrankovoj Španiji.
