Jer, priznaje se to uveliko i na samom Zapadu, a i sami možemo da vidimo, onaj poredak apsolutne dominacije Zapada odlazi na đubrište istorije. Hteli to vlasnici dosadašnjeg poretka da dozvole ili ne, svet se menja.
Ali na Zapadnom Balkanu ta se promena još ne vidi u dovoljnoj meri. Kao da se ništa ne događa, svi i dalje težimo ulasku u Evropsku uniju, NATO se širi, a kraj istorije koji prestaje tamo gde je započeo, ovde kao da i dalje traje.
Zašto je tako? Da li zaista „nema nazad“ u geostrateškom izboru koji smo načinili, kao što tvrdi predsednik Evropskog saveta Donald Tusk? Kada će se promene u svetskom poretku osetiti i na Balkanu?
Ovo su pitanja o kojima su u emisiji „Novi Sputnjik poredak“ razgovarali naš dugogodišnji diplomata Zoran Milivojević i Dušan Proroković, saradnik Instituta za međunarodnu politiku i privredu.
„Promena svetskog poretka je sasvim vidljiva. Prestao je da postoji onaj poredak koji je bio uspostavljen posle pada Berlinskog zida, a multipolarni svet je već nastao“, ocenjuje Zoran Milivojević. „Na svetskoj sceni sad praktično imamo trougao koji čine Moskva, Vašington i Peking, na kome i počiva današnji multipolarni svetski poredak, sa novim pravilima igre, i krajnje je vreme da i mi vidimo gde smo u njemu i šta nam valja činiti“.
Takozvani kraj istorije i potpune američke nadmoći, ukazuje Dušan Proroković, „trajao je kratko, svega petnaestak godina“. „Sadašnji multipolarni poredak počeo je intenzivno da se oblikuje 2008. godine, a Rusija i Kina su na tome počele da rade još 1996. godine, preliminarnim dogovorom o stvaranju Šangajske organizacije za saradnju (ŠOS)“.
Proroković objašnjava da je 2008. bila ključna godina „zbog svetske ekonomske krize koja je dramatično pogoršala položaj i SAD i evropskih zemalja, zbog ruske intervencije u Gruziji, što je bio prvi slučaj posle devedesetih godina da je jedna zemlja, izuzev SAD, unilateralno delovala, a iste godine započelo je i formiranje BRIK-a, počeli su tada i pregovori s Indijom i Pakistanom o njihovom ulasku u ŠOS“. „Od tada, dakle, traje ovaj proces izguravanja SAD i evropskih država iz regionalnih i bezbednosnih okvira u nizu geografskih područja“, kaže Proroković.
U međuvremenu je Evropska unija izgubila privlačnost koju je imala, što više ne spore ni najveći evroentuzijasti. Istovremeno se pokazuje i da ona uopšte nije garant ekonomskog razvoja — podaci Svetske banke pokazuju da je hrvatski BDP znatno manji sada nego što je bio u vreme ulaska u EU, rumunski je nešto manji, Bugari su još i dobro prošli, utoliko što im nije gore nego što je bilo, ali nije im ni bolje… Poručuje nam se otvoreno i da daljih proširenja Evropske unije neće biti u doglednoj budućnosti.
Sve ovo, saglasni su Sputnjikovi sagovornici, dovodi do opadanja privlačne moći Evropske unije, što je proces koji će dodatno biti podstaknut daljim ekonomskim opadanjem EU, budući da sve relevantne projekcije govore da se kroz 10-15 godina nijedna evropska država, osim Nemačke, neće nalaziti među prvih deset ekonomija sveta.
Imajući to u vidu, Proroković postavlja pitanje: „Šta Evropska unija uopšte nama može da ponudi? Precizniji odgovor imaćemo tek kada vidimo kakve će reforme biti sprovedene u okviru same EU. Ono što smo dosad mogli da čujemo deluje veoma neveselo, predlaže se nekakva Evropa u više brzina, mi bismo svakako bili u onoj poslednjoj, a to nam ne garantuje dugoročni razvoj, nego tavorenje i višedecenijsku stagnaciju“.
Za razliku od Evropske unije, NATO nastavlja da se širi po Balkanu. A opet, s druge strane, na nedavnom NATO samitu predsednik SAD Donald Tramp pripretio je izlaskom Amerike iz ovog saveza, a Karl Bilt, bivši švedski premijer i šef diplomatije, sasvim ozbiljno postavlja pitanje „smrti NATO-a“…
„SAD pokušavaju da redefinišu odnose unutar NATO-a. Upravo zbog tih unutrašnjih razmimoilaženja, pa i nastojanja Berlina i Pariza da formiraju evropske vojne snage, NATO je danas značajno slabiji nego što je bio, na primer, 1999. godine. I uopšte se ne može predvideti šta će se s NATO-om dogoditi u narednih deset godina“, kaže Dušan Proroković.
„Ako počne da funkcioniše detant između SAD i Rusije, ako Putin ubedi Trampa da Rusija Americi nije pretnja, onda NATO gubi svoju osnovnu funkciju suprotstavljanja Rusiji. A u tom slučaju se stvari potpuno menjaju, pa i na Balkanu“, nadovezuje se Milivojević.
Opadanje Zapada, propraćeno usponom Rusije i Kine na Istoku, počinje da se oseća i na Balkanu.
„Tendencije su takve da govore da mi sve više, i u ekonomskom smislu, možemo da se oslonimo na saradnju s Rusijom i Kinom, i da pronađemo balans u svojoj spoljnotrgovinskoj razmeni“, navodi Proroković. „Nepovoljno je za nas, na primer, što se 75 odsto naše razmene odvija sa EU… Svojevremeno su zapadni teoretičari objašnjavali Čehoslovačkoj da nije dobro da se u sličnim razmerama oslanja na saradnju sa SSSR-om, jer time dolazi u stanje političke zavisnosti. A nama se sada savetuje sasvim suprotno, da se oslonimo samo na saradnju s EU. Mi moramo da potražimo novi balans, i čini mi se da se to i događa, doduše, ne toliko zbog nekakvih naših dugoročnih strateških planova koliko po inerciji i unutrašnjim zakonomernostima samih procesa koji se odvijaju u svetu“.
Zbog toga, ocenjuje Proroković, „i ruski i kineski uticaj na Balkanu danas su mnogo veći nego pre 10 godina. Rusija je sve prisutnija i politički i bezbednosno i ekonomski, Kina pre svega ekonomski ali sve više i politički, o čemu svedoče i izjave kineskog ambasadora u Beogradu Li Mančanga, koji je eksplicitno podvukao da se rešenje za Kosovo i Metohiju mora tražiti u okvirima Rezolucije 1244, što govori o tome da Kinu sad ovde zanimaju i politička rešenja“.
„Za razliku od EU, koja ne ulaže u našu reindustrijalizaciju i kapitalne objekte, već samo u ono što njoj samoj donosi profit, strateški najvažniji investitor na našem području sada je Kina, koja ulaže upravo u ključne sektore za razvoj, u energetiku i u infrastrukturu. Kada se stvari sagledaju s te strane, onda kod nas ne bi trebalo u prvom planu da bude pristupanje EU, nego jačanje odnosa s Kinom. Na vojnom planu pak glavni partner nam je Rusija, pri čemu i jedna i druga pružaju podršku Rezoluciji 1244 i međunarodnom pravu. Imajući sve ove faktore u vidu, našu poziciju je potrebno realno sagledati, i na osnovu toga napraviti nacionalnu strategiju“, zaključuje Zoran Milivojević.
