Ako je zbog fudbala izbio rat — a jeste, onda ništa nije čudno što je zbog pesme u slavu nogometa izbio međudržavni incident. Koji ne jenjava.
Iako je prošlo skoro 20 dana od skandalozne proslave najvećeg uspeha hrvatskog nogometa, koju je svojim nastupom „uveličao“ kontroverzni „pjevač“ Marko Perković Tompson, prepirke između zvanične Srbije i Hrvatske ne prestaju.
Tako da je predsednik Srbije Aleksandar Vučić danas poručio hrvatskoj koleginici Kolindi Grabar Kitarović da Tompson nije nešto „poput Mileta Kitića u Srbiji“ (kako je ona rekla) jer „Mile Kitić ne peva — Za dom spremni“.
O etici i estetici Mileta Kitića s punim pravom može se reći sve najgore (stvar ukusa), ali se nekadašnjoj perjanici legendarnog „Južnog vetra“ ne mogu spočitavati fašističke, pa čak ni nacionalističke sklonosti.
Dok su besneli ratovi za jugoslovensko nasleđe a Tompson „dizao mase“ stihovima poput „Jasenovac i Gradiška Stara, to je kuća Maksovih mesara/Kroz Imotski kamioni žure, voze crnce Francetića Jure/U Čapljini, klaonica bila, puno Srba Neretva nosila/(ajmo ruke)“ Mile je pevao, kao i godinama pre toga, o (ne)srećnim ljubavima.
Za razliku od Tompsona, koga je teško i zamisliti da pije kafu sa komšijom Srbinom, rat nije sprečio Mileta Kitića da očuva dobre odnose sa ostatkom „velike petorke Južnog vetra“ — Sinanom Sakićem, Šemsom Suljaković, Kemalom Malovčićem i Draganom Mirković, koji su bez obzira na raspad SFRJ i bujanje nacionalizma uspeli da sačuvaju kakvo — takvo bratstvo i jedinstvo.
Ipak je Mile bio (i ostao) jugoslovenska zvezda, dok je Tompson samo hrvatska, da ne kažemo NDH estradna pojava.
Gotovo jednako neprimereno je i poređenje Svetlane Ražnatović sa Markom Perkovićem. Ma ko bio Cecin muž i ma čime se bavio, kod najveće srpske folk-zvezde niko ne može naći stihove koji „slute fašizam“, koliko god da se izvesni „teoretičari medija i masovne kulture“ trude da nategnu teze između turbo-folka i bujanja nacionalizma.
Paralela između Cece i Tompsona neprimerena je i bez obzira na „zatvorske dane“ srpske folk-zvezde jer javna ličnost Svetlana Ražnatović nije išla na robiju (i pravu i u kućni pritvor) zbog svog javnog angažmana nego zbog, hajde da tako kažemo, privatnih angažmana.
Podsećamo, Ceca je robijala zbog utaje poreza i druženja sa mafijašima, i to kao privatno lice, a ne zbog pozivanja na nacionalnu, versku ili rasnu mržnju ili, ne daj bože, zbog veličanja fašizma u svojim pesmama. Pesama kojih ona nije ni autor.
Kad se podvuče crta, poređenje fašiste Tompsona sa pevačem lakih nota Miletom Kitićem ne samo da je neprimereno, nego je i duboko uvredljivo za srpskog pevača. Na njegovom mestu u nekoj razvijenijoj državi EU od Hrvatske, Mile bi se obogatio posle tužbe za klevetu.
Sve i da se hrvatska predsednica loše izrazila i da je mislila o uticaju koju pesme pomenutih ostavljaju na publiku a koji bi mogao biti sličan, razlika je drastična između lomljenja čaša zbog nesrećne ljubavi ili zbog „Jasenovca i Gradiške Stare“.
Čak i ako bi se u odbranu Kolinde Grabar Kitarović potegla Ceca kao „argument svih argumenata“ o navodnoj nacionalističkoj prirodi turbo-folka, a ne bi li se nivelisao Tompsonov fašizam, ostaje činjenica da ni u pesmi, a ni u odnosu prema zločinima — nisu i ne mogu biti svi isti.
