Tradicija je u američkom političkom sistemu da između predsednika i Kongresa postoji određena zategnutost u odnosima. Gotovo nijedan predsednik nije imao većinu u Kongresu u najvećem delu svog mandata.
Legendarno je ratovanje demokrate Franklina Delano Ruzvelta, koji je bio američki predsednik u četiri mandata, sa republikanskom većinom u Kongresu zbog „Nju dila“, programa ekonomske obnove zemlje posle Velike ekonomske krize iz 1929, a takođe i rat sa izolacionistima iz obe partije, koji su smatrali da SAD ne treba da se mešaju u evropski sukob.
Ruzvelt nije bio jedini koji se sukobljavao sa Kongresom, ali njegov primer je najočitiji, jer on pokazuje koliko članovi Kongresa nisu shvatali da se svet promenio i da je došlo vreme da Amerika preuzme vođstvo i dominaciju u svetu koji će uskoro biti podeljen između „demokratskog“ Zapada i „komunističkog“ Istoka.
Ipak, ono što se u Americi danas događa u odnosima između predsednika Donalda Trampa i Kongresa, neuobičajeno je i u istoriji nezabeleženo. Na delu je svojevrstan institucionalni rat u kojem su Bela kuća i Kongres suprotstavljene strane, a senatori i kongresmeni svojim inicijativama pokušavaju da na sve načine podriju Trampove inicijative i ograniče mu ingerencije u spoljnoj politici.
Vest da je član Predstavničkog doma, demokrata Džekson Li podneo na razmatranje predlog rezolucije protiv „bilo kakvih tajnih sastanaka“, odnosno razgovora u četiri oka Trampa i njegovog ruskog kolege Vladimira Putina, zvuči apsurdno čak i onima koji slabo poznaju odnose između američkih institucija.
To je samo jedan od pokušaja Trampovih protivnika da ograniče predsednikovu moć u spoljnoj politici — Kongres je takođe bio aktivan u ograničavanju američkog predsednika da deluje povodom „trgovinskog rata“ sa EU i Kinom, a zakon o antiruskim sankcijama onemogućava Trampu da iste ukine bez saglasnosti Kongresa.
Ovaj „rat“ između američkih institucija utoliko je različit od svih ostalih zato što je Tramp, za razliku od drugih predsednika, viđen kao opšta opasnost po narušavanje odnosa političkih snaga i ustaljenog sistema vladavine. Posmatrajući američke medije radi se o malom koraku koji fali da aktuelni američki predsednik bude proglašen za državnog neprijatelja u sopstvenoj zemlji.
Sa druge strane, na delu je koalicija između republikanaca i demokrata, Trampovih protivnika, ali i delovanje „duboke države“, koja, prema rečima politikologa Srđe Trifkovića, ima svoje ljude i u samom Trampovom timu.
Danas između Kapitola i Bele kuće nema jasno povučene linije, jer unutar Bele kuće takođe postoje elementi koji nisu skloni odbacivanju dosadašnje američke hegemonističke politike, a samim tim i detantu sa Rusijom, smatra Trifković.
„Konkretno, možemo reći da, recimo, potpredsednik Majk Pens, državni sekretar Pompeo, sekretar za odbranu Kertis i pogotovo ambasadorka u UN Niki Hejli, koja ima rang člana kabineta, listom pripadaju establišmentskom viđenju američke Velike strategije koja je u suprotnosti sa Trampovom težnjom da postigne modus vivendi sa Rusijom i da se u celini dezangažuje od nepotrebnih obaveza, recimo u Siriji i Avganistanu“, objašnjava on.
Tradicijom i Ustavom je zagarantovano da američki predsednik vodi spoljnu politiku, dok Kongres donosi verifikacione odluke koje se tiču bitnih pitanja rata i mira, kaže Trifković.
Tako je Kongres usvojio objave rata Nemačkoj 1917. i Japanu 1941. godine.
„Tokom Hladnog rata prerogativi izvršne vlasti u vođenju spoljne politike uglavnom nisu bili dovođeni u pitanje. Ovde imamo izraziti primer sa Trumanovom doktrinom iz proleća 1947, kada su po prvi put američke bezbednosne garancije bile pružene zemljama van zapadne hemisfere. To se konkretno odnosilo na Grčku i Tursku i tada je Kongres samo afirmativno glasao da usvoji kako te garancije, tako i povelju Severnoatlantskog saveza, koji je osnovan 1949. godine“, objašnjava Trifković.
Najizrazitiji primeri samostalnosti izvršne vlasti u vođenju spoljne politike tokom Hladnog rata su Kubanska kriza iz 1962. i uspostavljanje diplomatskih odnosa sa Kinom sa početka sedamdesetih godina, dodaje Trifković.
„To su, u slučaju Kubanske krize, bili dramatični i presudni, a u slučaju kineske strategije, geopolitički dalekosežni potezi, gde, opet, nije bilo pokušaja u Kongresu da se ograničavaju prava i sposobnosti predsednika da se angažuje u proaktivnom vođenju spoljne politike“, kaže Trifković.
Nametanja sankcija Rusiji imale su nameru da Trampu vežu ruke, jer kada se jednom nametnu, one se ne mogu povući izvršnom odlukom predsednika, već moraju da prođu kroz kongresnu proceduru, što je u sadašnjim uslovima nemoguće, dodaje.
„Što se tiče zabrane susreta u četiri oka, to prevazilazi ustavna ovlašćenja zakonodavne branše. Drugim rečima, mislim da je to više jedan retoričko–propagandistički potez, nego što ima stvarnu političku supstancu, ali odražava stanje duha u Vašingtonu posle sastanka Trampa i Putina u Helsinkiju, koja jedino može da se nazove napadom psihopatološke histerije“, kaže Trifković.
