Kada se srpska zastava zavijorila na Beloj kući u Vašingtonu 28. jula 1918. godine, bio je to značajan trenutak i znak ne samo poštovanja prema jednom ratnom savezniku — bio je to znak da se radi o prisnom savezništvu dve zemlje koje je do tada mnogo toga povezivalo.
Uistinu, u mnogo čemu, Srbija i Amerika bile su slične, ma kako to danas čudno izgledalo. Obe zemlje su u 19. veku prolazile kroz fazu ekspanzije, a delile su i iste vrednosti, pre svega načelo slobode (i individualne i kolektivne) kao vrhunske vrednosti.
Po tome, Amerika i Srbija bile su prirodne saveznice koje prisnije veze nisu mogle da uspostave samo zbog velike udaljenosti.
Koliko su Amerika i Srbija bile slične najrečitije govori primer Ignjata Bajlonija, koji je iz rode Češke želeo da se iseli u Ameriku, ali su ga sestra i zet, koji su već bili u Srbiji, nagovorili da im se pridruži.
Ignjat Bajloni je u Srbiji odživeo svoj američki san i postao jedan od najuglednijih industrijalaca.
Mnogi Srbi takođe su odsanjali svoj san u Americi. Prvi od njih bio je Đorđe Šagić (Džordž Fišer), a nakon njega i Pupin i Tesla, kao najpoznatiji. Devet kongresmena, četiri dobitnika Pulicerove nagrade, šest dobitnika Oskara i hiljade heroja američke vojske dao je srpski narod za dva veka postojanja kontakata između srpskog i američkog naroda.
Ratna savezništva opšta su mesta i izlišno ih je pominjati.
Međutim, na kraju 20. veka, Srbija kao da je izabrana da bude primer na kojem će Amerika pokazati svoju moć. Kao da su sve veze do tada zaboravljene i baš u trenutku kada je trebalo proslavljati godišnjicu srpsko-američkih početkom devedesetih, Srbija je postala američki neprijatelj broj jedan.
Prema mišljenju istoričara Saše Adamovića, srpsko-američke odnose trebalo bi sagledavati u realnijem kontekstu nego što se obično misli.
„Sa jedne strane, tačno je da smo nominalno, u dva svetska rata, bili saveznici. Međutim, ako bismo pažljivo pogledali prirodu tog savezništva, videli bismo da, uprkos svemu, ti odnosi, ma koliko saveznički, nisu bili idealni. To je, naravno, sasvim razumljivo, jer jako je teško za jednu državu manjeg ili srednjeg obima da bude u idealnim savezničkim odnosima sa veliko silom“, objašnjava Adamović.
Srbija i Amerika mogle su da usklade svoje geopolitičke interese pre sto godina. Tadašnji američki predsednik Vudro Vilson podržava formiranje Jugoslavije, a jugoslovensko-američki odnosi doživljavaju blagi pad pred Drugi svetski rat.
Od raskida Tita sa Staljinom 1948. godine, jedan od glavnih zaštitnika komunističke Jugoslavije bile su SAD, zbog, kako Adamović kaže, svojih geopolitičkih interesa u Hladnom ratu.
„Kada se Jugoslavija raspala, SAD su stale na stanovište da do tog raspada treba da dođe i podržale su sve separatističke namere u to vreme, tako da danas na Balkanu imamo strukturu koja odgovara ili je tada odgovarala geopolitičkim interesima Amerike“, kaže Adamović.
Prva stvar koja se isprečila između Srbije i Amerike je Jugoslavija, i to ne toliko prva koliko druga, Titova Jugoslavija, kaže politikolog Aleksandar Pavić.
„Srpski glas se izgubio u Jugoslavijama, pogotovo u ovoj drugoj, a diplomatija koja se vodila, kontakti koji su se pravili, sinergije na ličnom osnovu bile su jugoslovensko-američke, nisu bile srpsko-američke. To je nešto sasvim drugo, pogotovo titoističko-američke“, kaže Pavić.
Osim toga, Amerika na koju su Srbi naleteli kada je Jugoslavija počela da se raspada nije više bila Amerika sa početka veka, dodaje on.
„To je bila Amerika koja je postala globalistička sila, koja više nije baštinila one vrednosti koje je nekada imala. To je, u stvari, Amerika koja je odstupala od Amerike koja glasa za Trampa. Dakle, Tramp je pokušaj povratka toj Americi sa kojom smo imali dobre savezničke odnose, dok sa globalističkom Amerikom teško da smo mogli da razvijemo dobre odnose, osim da se privolimo njihovom diktatu, što su mnogi izabrali kao taktiku“, kaže Pavić.
Izranjajući iz avnojevske Jugoslavije, sa unutrašnjim problemima kao jedina jugoslovenska republika koja je imala pokrajine, Srbija nije ni mogla, poput drugih država, da se prilagođava globalističkoj Americi, dodaje.
„Tu smo već zadrli u interese ne samo tradicionalnih neprijatelja, nego i globalističke Amerike, koja je prigrlila i njene i naše tradicionalne neprijatelje radi sopstvenih pragmatičnih interesa, jer globalistička Amerika se ne poziva toliko na tradicije, koliko na viziju jedne svetske imperije koja se vodi samo svojim današnjim strateškim interesima. Dakle, i istorijske okolnosti su se tako poklopile“, smatra Pavić.
Ako bi, kako kaže, Srbija istrajala na svom putu, ima šanse da obnovi tradicionalno savezništvo sa Trampovom Amerikom. To bi savezništvo ili, u najmanju ruku, bolje razumevanje, prema Pavićevom mišljenju, moglo da bude obnovljeno na temeljima istorije, tradicije i tradicionalnih vrednosti.
Srbija sa Amerikom Hilari Klinton, koja je, kako kaže, beznadežno rusofobična i imperijalistička, ne bi mogla da uspostavi bilo kakav odnos. Sve u svemu, zaključuje Pavić, do sadašnjeg stanja u srpsko-američkim odnosima doveli su splet istorijskih okolnosti i promene elita u obe zemlje.
