Iako američki mediji učestalo optužuju predsednika Donalda Trampa za slabost i nesnalažljivost u spoljnoj politici, nova američka administracija je vrlo aktivna u Latinskoj Americi. Ona je nastavila tamo gde je stala prošla, sa rušenjem „neposlušnih“ režima koji sebi dozvoljavaju slobodno mišljenje, kao što su bile predsednice Brazila i Argentine, Dilma Rusef i Kristina Kiršner. Trampu su ostala dva najtvrđa političara — Nikolas Maduro u Venecueli i Denijel Ortega u Nikaragvi, a njima su stvorili pravi Majdan u njihovim državama.
Već tri meseca iz te Nikaragve svakodnevno stižu informacije o desetinama ubijenih i povređenih ljudi u nasilnim demonstracijama i snajperima koji pucaju na narod, a sve je počelo zbog socijalne reforme koja predviđa smanjenje penzija od 5 odsto i povećanje doprinosa za penzije. Da stvar bude bizarnija, te reforme je tražio MMF, predstavnici iste te zapadne demokratije za koju se deklarisano bore studenti i omladina na ulicama Managve. Danas se malo ko seća zbog čega je sve počelo, ali je vremenom isplivao glavni cilj svih tih nereda — odlazak sa vlasti predsednika Danijela Ortega i njegove partije (Sandinistički front za nacionalno oslobođenje — FSLN) koji je na izborima 2016. godine osvojio 71 odsto glasova.
Otkud Majdan u Nikaragvi? Odgovor verovatno leži u odlučnosti Vlade da izgradi kanal i tako spoji Atlantski i Tihi okean. Bio bi to konkurent Panamskom kanalu koji kontrolišu SAD.
„Istorija SAD i Nikaragve je bogata intervencijama. Nikaragva je strateški važna zemlja, iako u manjem stepenu nego Venecuela koja je bogata naftom. Nikaragva je obnovila pregovore sa kineskim investitorima o projektu kanala između okeana i u budućnosti bi mogla da bude konkurent Panamskom kanalu“, za Sputnjik objašnjava Hulijeta Graseti iz Komiteta za posmatranje izbora u Latinskoj Americi (OBLAT).
Kako se očekuje, kanal će biti dugačak 278 kilometra i širok 83 metra i koštaće između 40 i 50 milijardi dolara. Projekat predviđa izgradnju ne samo kanala, već i propratne infrastrukture: dve luke sa obe strane kanala, naftovoda, aerodroma, zone slobodne trgovine, odmarališta itd. Kineska kompanija „HK Nicaragua Canal Development Investment Co Ltd“ će graditi kanal u zamenu za koncesiju. On je prvobitno trebalo da bude otvoren 2019, ali se rokovi menjaju zbog protesta i prema poslednjem saopštenju, kanal će biti završen 2022. godine.
Americi je u interesu da se u Nikaragvi dogodi haos, što bi nateralo Kineze da odustanu od projekta. U tu svrhu, Vašington je spreman i vojno da se umeša radi uvođenja demokratije u tu centralnoameričku zemlju. Istina, ambasador SAD pri Organizaciji američkih država Karlos Truhiljo izjavio je da Vašington za sada ne planira vojnu intervenciju u Nikaragvi, ali da će uraditi „sve što je moguće da se u Nikaragvi vrati demokratija i sve varijante se razmatraju“.
Dok se čeka pravi trenutak za vojnu invaziju, u Managvi su vrlo aktivne nevladine organizacije koje smo već sretali uoči 5. oktobra u Srbiji i za vreme Majdana u Ukrajini — NED i USAID. Tu su i one koje se bore za zaštitu životne sredine i koje su protivnici izgradnje kanala. Interesantno je da je i katolička crkva stala na stranu demonstranata. Deklarativno, ona je tu da miri sukobljene strane, ali je posavetovala predsednika Ortegu da podnese ostavku.
„Episkopska konferencija je posrednik između Vlade i Građanske alijanse u čiji sastav ulaze biznismeni, studenti i opozicionari. Biskupi predlažu Ortegi da se povuče pre izbora. Crkva se predstavlja kao posrednik, ali govori isto što i Organizacija američkih država. Ortega želi da reši sadašnji konflikt i da ostane na vlasti“, objasnila je Graseti.
Osim izgradnje kanala preko Nikaragve kineskim novcem, Ortega je navukao gnev Vašingtona i svojom podrškom Rusiji u svim međunarodnim instancama. On je priznao nezavisnost Abhazije i Južne Osetije, kao i da je Krim ruska teritorija. Managva je, nedvosmisleno, najvažniji saveznik Moskve u Centralnoj Americi. Takve stvari se ne praštaju u američkom „dvorištu“.
