Jedna od aktuelnih tema u Evropi, koja zaokuplja i brojne sineaste, jesu problemi migranata i moralne dileme onih koji ih dočekuju, pre svega u zapadnoevropskim zemljama. Ovom temom se bavio i reditelj Volfgang Fišer u nemačkom filmu „Stiks“, koji je premijerno prikazan na jubilarnom, 25. Festivalu evropskog filma Palić.
Međutim, Fišer se temom migracija bavi na sasvim originalan način: u središtu njegove pažnje su dva čoveka — jedna nemačka doktorka, zaljubljenik u nautiku i jedan afrički dečak-migrant. Oni su se zajedno našli na otvorenom moru, suočeni s borbom za život. Iako je ona primarno u ulozi spasioca, a on u ulozi davljenika, oboje su žrtve — ne samo situacije u kojoj su se našli, nego i brojnih predrasuda i ksenofobičnog društva u kojem je ljudski život samo statistika.
Film „Stiks“ zaokuplja celokupnu pažnju gledaoca od prvog do poslednjeg trenutka, držeći ga sve vreme u napetom stanju i brizi za sudbinu glavnih junaka. Najintrigantnija karakteristika ovog filma jeste njegova izrazita dinamika, ostvarena uprkos prilično jednostavnoj radnji, relativno šturom monologu dvoje glavnih (i jedinih konkretnih) junaka filma i brojnim dugim kadrovima koji prate borbu dvoje ljudi s moćnim okeanom.
„Scenario je napisan na svega 60 stranica, tako da je glavno pitanje bilo kako od toga napraviti igrani film. U početku nam je bilo veoma teško da dođemo i do finansija za ovaj film, jer se nikome nije činilo da se on može uobličiti u igranu formu. To je eksperimentalni film. Nama je bilo veoma važno da prikažemo svet koji ova žena istražuje, koji je nemilosrdan i veoma opasan, ali se ona nosi s njim, jer vlada neophodnim veštinama, dobro je obučena, zna kako da izađe na kraj s morem i s brodom. Nasuprot njoj su ljudi koji ne umeju da se nose s morem, nemaju brodsku opremu, nemaju ništa. Ovaj svet je pun suprotnosti i to je ono što mi je bilo najinteresantnije“, kaže u razgovoru za Sputnjikovu „Orbitu kulture“ reditelj Volfgang Fišer.
Dubina egzistencijalne drame kroz koju prolaze migranti u ovom filmu je prikazana kroz priču o samo jednom od njih, dečaka koji je odlučio da s prenatrpanog ribarskog broda koji tone skoči u more i pokuša da se spasi, tako što će doplivati do jedrilice koja se ukazala na vidiku. Koliko je bilo teško sažeti priču o hiljadama migranata u jednu pojedinačnu sudbinu, tako da ona bude uverljiva i univerzalna?
— Tu su, zapravo, dve osobe. Jedna se kreće od juga ka severu, a druga od severa ka jugu. Te dve osobe su potpuno jednake. Uvek pričamo o krizama, talasima, cunamijima, ali zaboravljamo da su iza svih tih pošasti ljudska bića, te da je važno prikazati njih, da je važno spasiti — ljudsko biće. Ta dilema je u osnovi.
Kako vidite savremenog evropskog čoveka kada je reč o nedostatku empatije prema migrantima? Da li je ta ravnodušnost prisutna samo u evropskom društvu ili je reč o ravnodušnosti koja karakteriše čitav moderni svet?
— To je veliko pitanje. Meni kao filmskom stvaraocu je bitno da postavljam pitanja, a ne da dajem odgovore, jer je to veoma kompleksna tematika. Suočavanje s pitanjima ko smo mi, ko želimo da budemo i ko moramo biti u ovom svetu, dovodi nas do raznih izbora. Najlakše je prikloniti se populizmu i ignorisati one najslabije, ostaviti ih na cedilu, ali to nije ispravan izbor, to nije rešenje. Naša slabost, kao ljudskih bića, jeste to što imamo stav da za sve treba kriviti uvek one najslabije. Dužni smo da budemo solidarni, moramo stati rame uz rame s njima. Živimo u globalističkom svetu i moramo rešiti sve te probleme, jer ćemo u protivnom prestati da postojimo. Bićemo bačeni u kameno doba zbog načina na koji se sada ponašamo i to je veoma čudno.
Dečak koji je uspeo da preživi brodolom i da se, za razliku od većine svojih saputnika, domogne jedrilice u kojoj vidi spas, ponaša se pomalo iznenađujuće. Njegov lik nije idealizovan, on nije samo nemoćna žrtva, nego i neko ko, uprkos činjenici da mu je život visio o koncu, ispoljava veoma kompleksan karakter koji u pojedinim momentima podrazumeva čak i vrlo sebične, pa i podle reakcije.
— On nešto želi. On nije samo siromašni dečak koji je izbegao iz svoje zemlje. Želi da preživi i želi da spasi svoje ljude. Za mene je naročito veliki bio izazov da radim sa njim. To je bila velika avantura, jer sam se pitao gde naći takvog dečaka. Nisam želeo da idem naokolo i da pravim kastinge po Evropi. Moj prijatelj me je pozvao u Najrobi, on radi u školi s decom uzrasta petog i šestog razreda. Održali smo kasting u siromašnim predgrađima Najrobija, prijavile su se desetine dečaka i tu smo pronašli Gediona. On nikada nije bio u centru Najrobija, nikada se nije vozio avionom, nije umeo da pliva, morao je to da nauči da bi mogao da se nađe u središtu okeana. To je i za njega bio veliki izazov, kao i za ekipu koja je radila s njim. Upoznavanje tog dečaka, kao i upoznavanje sveta siromašnih predgrađa Najrobija, zaista su bili velika avantura za mene. To je stvorilo tenziju koja je veoma važna za ovaj film, jer je doprinela izbegavanju klišea.
Kroz sličan proces učenja i savladavanja novih veština prošla je i glavna glumica, koja je morala da se obuči za upravljanje brodom i da savlada nautičke veštine.
— Da, ona je profesionalna glumica, ali je i ona imala dileme. I njena junakinja prolazi kroz dileme. Ona je lekar u hitnoj pomoći, položila je Hipokratovu zakletvu, njena je dužnost da pomaže ljudima, ali suočila se s dilemom šta da preduzme, jer sve što uradi da bi spasila ljude, može biti pogrešno. To je situacija u kojoj se svi mi nalazimo.
Dobili ste nekoliko ponuda za snimanje filma u Holivudu. Da li ste prihvatili neku od njih?
— Dobio sam neke gotove scenarije, ali ja više volim da radim na sopstvenim pričama, tako da neću ići u Holivud, želim da snimam svoje filmove kao kompletan autor.
Da li već radite na nekom novom filmskom projektu?
— Moj sledeći projekat biće priča o divljim životinjama, koja podrazumeva traganje za odgovorom na pitanje šta znači odricanje od svoje zone komfora i suočavanje sa svetom s kojim čovek nije sposoban da se nosi. Radnja će se odvijati u namibiskoj pustinji, a projekat je u ovom trenutku u fazi istraživanja.
