„Želim da ostavim Beogradu nešto što će ostati generacijama iza nas“, reče mi pre neki dan u Skupštini grada Beograda jedan od bogatijih Srba. Priznajem da sam bio prijatno iznenađen.
Ne zato što je čovek odlučio da učini dobro delo, jer on to često čini, već zato što skoro osamdeset godina u Srbiji nema zadužbinarstva. Odmah sam mu dao nekoliko predloga za izgradnju javnih zgrada i uređenje javnih površina koje uvek imam na radnom stolu. Prihvatio je da uredi jedan veliki park u centru grada i izgradi umetničku galeriju. Radujem se ovom poduhvatu, jer verujem da će njegov primer slediti i drugi bogati Srbi, a to bi bio dokaz da se naše društvo duhovno oporavlja.
Zadužbina je srpska reč koja se prvobitno izgovarala zadušje, što je značilo za dušu. Zadužbinarstvo je imalo veliki značaj za naše društvo, a posebno za kulturu 19. veka, sve do Drugog svetskog rata.
Prvi srpski zadužbinar 19. veka bio je sin vožda Karađorđa knez Aleksandar Karađorđević, koji je zaveštao veliki novac u dobrotvorne svrhe. Zadužbine su osnivali kapetan Miša Anastasijević, Ilija Kolarac, Vlajko Kalenić, Nikola Spasić, Luka Ćelović Trebinjac, Nikola Čupić, Mihajlo Pupin, Milan Kujundžić Aberdar, Sima Andrejević Igumanov, Aleksa Krsmanović, Bogdan Dunđerski, Vladimir Matvejević i mnogi drugi, piše u svom autorskom tekstu za „Politiku“ zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić.
