U socijalističkoj Srbiji bio je popularan vic kada Tito pita šta najbolje uspeva u Smederevu. Na odgovor da je to grožđe, Tito kaže: „Gvožđe!? Gradite železaru!“.
Ovako je srpska javnost kroz šalu i navodni lapsus maršala pokušala da objasni postojanje jednog od najvećih gubitaša bivše Jugoslavije.
I danas ima „lapsusa“ koji ne zvuče šaljivo. Poslednji primer je predsednik Donald Tramp, koji jednog dana ne vidi razlog da se Rusija meša u američke izbore, a drugi dan se, posle furiozne i histerične reakcije medija i političara u SAD, izvinjava uz reči da je pogrešno shvaćen jer je napravio lapsus.
Tramp je posle sastanka sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom na pitanje novinara kome verovati, Putinu koji negira rusko mešanje u američke izbore 2016, ili američkoj obaveštajnoj zajednici koja tvrdi da je takvog mešanja bilo, odgovorio da ne vidi razlog zašto bi Rusija bila umešana u američke izbore. Na ovaj Trampov odgovor ustali su američki senatori, obaveštajci i mejnstrim mediji, koji su ga optužili da više veruje ruskom predsedniku, nego svojim obaveštajcima.
Tramp je pokušao da se opravda da je u pitanju lapsus, pa se dosetio da u ključnoj rečenici koju je izgovorio nije trebalo da bude „bi“ nego — „ne bi“. Njegov odgovor posle svega, dakle, glasio bi: „Ne vidim razlog zašto se Rusija ne bi mešala u američke izbore“.
Za razliku od drugih Trampovih lapsusa, poput onog da je Belgija predivan grad, ili kada je izmislio novi tip američkog vojnog aviona, ovaj lapsus proizvodi političku posledicu i teško da bi mogao da služi samo za podsmeh.
Da li bi, hipotetički, jednog dana Tramp mogao nekome da objavi rat, a da idućeg porekne svoju odluku kao — lapsus?
Trampova predizborna obećanja, da će normalizovati odnose sa Rusijom, odavno su dovedena u pitanje, a nedavni rusko-američki samit bio je prilika da se napravi olakšanje u odnosima dveju zemalja, pa i po pitanju istrage koja se u SAD vodi o navodnom mešanju Rusije u američke izbore, kaže sociolog Čedomir Čupić.
Međutim, pokazalo se da su institucije u Americi i oni koji u okviru tih institucija imaju moć, moćniji nego američki predsednik — udarci su došli iz različitih krugova, ne samo demokratskih, već i republikanskih. Pa je došlo i do zaokreta u porukama.
Čupić citira američkog sociologa Rajta Milsa, koji je svojevremeno napisao da Amerikom upravlja 400 porodica.
„Verovatno da ta moć i dalje postoji i da ona sve što je vezano i za unutrašnji i za spoljni politički život žestoko kontroliše i na neki način usmerava. I evo sada, on (Tramp) je došao u dosta nezgodnu ’lapsus‘ situaciju“, objašnjava Čupić.
Vidno je da je, sa jedne strane, Trampu stalo do prisustva u javnosti, dok sa druge, čini nepredvidive poteze, za razliku od svojih prethodnika koji su većinom bili oprezni prilikom davanja izjava, dodaje Čupić.
Dok su Trampovi prethodnici u izjavama bili sigurni da iza njih stoji realno postojeća moć, aktuelni američki predsednik je, veruje Čupić, pokušao da prenese principe biznisa u politiku.
„Međutim, u političkom životu, to je nešto sasvim drugačije, to je drugačija igra i verovatno da ta njegova priroda, ono što je formativno uticalo na njegovu ličnost, dolazi u nezgodne situacije. Postaje malo i neodgovoran i neozbiljan… Još nešto što je karakteristično, jeste da on te svoje nagoveštaje ili moguće odluke objavljuje preko Tvitera, što je neobično kada zna da postoji Kongres i ceo niz institucija koje mogu da reaguju…“, kaže Čupić.
Neozbiljno je pred kamerama na jednom mestu reći jedno, a nakon povratka u Ameriku poreći to što ste rekli, dodaje.
„To govori o nestabilnosti, nesigurnosti i, s druge strane, o njegovom riziku koji u ovakvim političkim okolnostima ne uspeva“, zaključuje Čupić.
Prema mišljenju novinara Željka Cvijanovića, Trampova ispravka je bežanje od, kako kaže, suvišnih političkih posledica, jer su predsednici SAD i Rusije otvorili širok put i postali glasnici novog sveta.
Istog momenta je deo američkih medija optužio Trampa za puzanje pred Putinom, dodaje, dok se drugi deo medija, onaj koji se više bavi analizama, bavio time da li „dobra hemija“ između dvaju lidera može da popravi odnose između Amerike i Rusije. Američki predsednik unutar svoje zemlje ima jake protivnike, kaže Cvijanović.
„Mislim da je ovo Trampovo ’vađenje‘ ništa više do jednog od njegovih taktičkih ustupka. Ne vidim da se neko u Rusiji naročito potresao zbog njegove izjave, jer njih dvojica (Putin i Tramp) vode mnogo veće poslove od istrage koju je Tramp već nazvao lovom na veštice“, kaže Cvijanović.
Taktički ustupak ili ne, ne sumnjamo da će američki predsednik nastaviti da, s vremena na vreme, demantuje samog sebe. Nekada će to biti samo simpatično, nekada će nekome služiti za podsmeh, a nekada bi možda moglo da proizvede ozbiljne posledice.
