U svakom slučaju, dodaje se, svaka zemlja može da istupi iz Vojnog saveza i to — neverovatno jednostavno.
U članu 13 NATO ugovora iz 1949. godine stoji: „Nakon dvadesetogodišnjeg roka važenja ugovora, svaka zemlja koja je sklopila ugovor, može iz njega da odstupi i to godinu dana nakon što to najavi“.
Otkazni rok je dakle godinu dana, nije potrebno navoditi razloge, sve je veoma jednostavno. Za razliku od Evropske unije, u kojoj do pre nekoliko godina izlazak poput predstojećeg bregzita uopšte nije bio predviđen, pa tako nije bila definisana ni procedura, kod NATO-a od samog osnivanja postoji mogućnost da se Savez napusti.
Doduše, u gotovo sedamdeset godina dugoj NATO istoriji nije bilo slučaja da neka zemlja istupi iz Saveza. Međutim, bilo je istupanja iz vojne strukture. To znači da je više država ostalo u NATO savezu, ali neko vreme nisu želele da njihove vojne snage podležu komandnoj strukturi NATO-a. Sve one su se kasnije ipak vratile na staro.
Najpoznatiji primer je Francuska: predsednik Šarl de Gol je tokom šezdesetih godina sve više NATO video kao instrument američkih geopolitičkih interesa i kao ograničavanje francuske nezavisnosti.
Zato su Francuske vojne snage 1966. godine napustile komandne strukture. Posledica toga je bila da je sedište NATO-a, koje je tada bilo u Parizu, premešteno u belgijski Brisel. Tek se pod predsednikom Nikolom Sarkozijem Francuska 2009. godine ponovo vratila u vojne strukture. Do približavanja je došlo još devedesetih godina za vreme jugoslovenskih ratova.
Francuska nije jedini takav slučaj. Ni Grčka od 1974. do 1981. godine, ni Španija od 1986. do 1999. godine, nisu bile deo komandne strukture, ali su ipak ostale članice NATO-a.
Dojče vele
