Planovi NATO Alijanse na Balkanu, ali i šire, kao i poruke koje možemo izvući sa poslednjeg samita ove organizacije u Briselu, bile su teme panela „NATO oko Srbije — bezbednost za Balkan ili Alijansu?“, u organizaciji „Geopolitike“ i portala „Fakti“, na kome su govorili profesor Milomir Stepić sa Instituta za političke studije, spoljnopolitički komentator Miroslav Lazanski i Dušan Proroković sa Instituta za međunarodnu politiku i privredu.
Poslednji samit Severnoatlantske alijanse u Briselu pokazao je više stvari, kaže Dušan Proroković, između ostalog i to da je cilj SAD da osujeti stvaranje ravnoteže snaga u međunarodnim odnosima.
„Kina ima dovoljnu ekonomsku moć, a Rusija dovoljnu vojnu moć da koordiniranim aktivnostima uspostave ravnotežu snaga prema Sjedinjenim Državama. Ukoliko se spreči koordinacija aktivnosti Rusije i Kine, Sjedinjene Države će verovatno u globalnim okvirima ostati kao ubedljivo najdominantnija sila. Taj put sada ide malo kroz provociranje Kine nekim trgovinskim ratom i uvođenjem carina, kao i jednim brutalnim napadom na Rusiju koji se ne odigrava direktnim oružanim sukobljavanjem, jer bi to izazvalo dramatične posledice, već trgovinskim ratom, sankcijama i raznim političkim merama, poput suspendovanja članstva Ruske Federacije u Savetu Evrope, zabranom učešća ruskih sportista na Olimpijskim igrama i tako dalje“, primećuje Proroković.
Rusija, kako kaže, i dalje ostaje u fokusu NATO-a, pa u tom kontekstu treba sagledavati i poruke o takozvanom Zapadnom Balkanu, jer je Alijansa našem delu sveta posvetila neverovatnih šest tačaka završnog dokumenta, od ukupno 79.
„Oko Srbije se plete jedna politička mreža i za to će u ovoj fazi, barem do narednog samita NATO-a, biti korišćena politička sredstva i u tom smeru će biti instrumentalizovani pregovori između Beograda i Prištine. U tački 61 o Srbiji naša zemlja se ohrabruje da nastavi pregovore sa Prištinom zarad potpisivanja pravno obavezujućeg sporazuma. O nama se govori biranim rečima, ali sve to treba sagledavati ne separatno, već uz osvrt na tačku posvećenu Kosovu. Iz teksta deklaracije ne samo da proističe kako je status takozvane Republike Kosovo rešen, jer nema ni pomena o nerešenom statusu, fusnotama ili Rezoluciji 1244, već se eksplicitno podržavaju vlasti Kosova i navodi kako je razvoj bezbednosnih organizacija na samom Kosovu u interesu i Prištine i celog regiona. NATO nam najavljuje formiranje oružanih snaga Republike Kosovo i taj proces će verovatno biti organizovan pod njihovim kišobranom“, upozorava Proroković.
Prema njegovim rečima, za Srbiju je važno da poruke sa briselskog samita shvati realno, bez relativizacije i bagatelisanja.
„Za NATO su pregovori sa Prištinom očigledan savršen posao, koji treba da rezultira potpunom legitimizacijom statusa takozvane Republike Kosovo u međunarodnim odnosima, odnosno stolicom u Ujedinjenim nacijama, a zatim bi se ubrzao prijem republike Kosovo u NATO. Paralelno sa tim, rovarilo bi se po Bosni i Hercegovini u cilju smanjivanja uticaja srpskih anti-NATO političara, ali i smanjivanja nadležnosti Republike Srpske. Analizirajući završnu deklaraciju iz Brisela, plan NATO-a je jasan — najpre Republika Severna Makedonija u članstvu NATO-a, zatim takozvana republika Kosovo u članstvu, pa Bosna i Hercegovina u članstvu. Na kraju, u takvim okolnostima, za nekoliko godina ni Srbija ne bi imala previše izbora“, kategoričan je Proroković.
Međutim, dodaje, za Srbiju se ništa ne završava zaključivanjem pravno obavezujućeg sporazuma sa Prištinom.
„Zapravo, igra za nas tek tada počinje. Posle toga bi zvanični Beograd morao biti kooperativan i oko NATO planova u Bosni i Hercegovini, ali i po pitanju sopstvenog učlanjenja u ovu Alijansu. Onda bismo, kao i netom primljeni Crnogorci, morali sa vojskom u Letoniju, Irak, a možda i na Kosovo, da tamo imamo svoje vojnike u sastavu Kfora, tek da poniženje bude kompletno, a bilo kakvo buđenje racionalne politike do kraja obesmišljeno“, primećuje Proroković.
Prema rečima Miroslava Lazanskog, NATO bez Rusije kao svoje članice zapravo predstavlja „Savez protiv Rusije“, pa bi ulazak naše zemlje u Alijansu bio direktan antiruski potez.
„Moskva to sigurno ne bi doživela sa oduševljenjem. Oni kažu da nemaju ništa protiv naše želje da uđemo u EU, ali ulazak u NATO nije isto što i ulazak u EU. NATO nije pevačko društvo niti dečiji vrtić, to je jedna vojno-politička organizacija i kada u nju uđete morate da shvatite da ste postali jedna vrsta vojnog protivnika Rusiji. Crnogorci se čude zašto su postali vojni cilj Rusiji… pa zato gospodo što ste ušli u NATO, a ne u pevačko društvo. Naravno da ruske službe posmatraju sve vaše lokalitete vojnog karaktera kao moguće ciljeve, jer će na tim lokalitetima možda sutra biti neki NATO avioni ili brodovi“, objašnjava Lazanski.
Eventualnim ulaskom naše zemlje u NATO bila bi, kaže Lazanski, ugrožena srpska privreda koja se snabdeva ruskim gasom, kao i sporazum o slobodnoj trgovini sa Ruskom Federacijom.
„Da ne govorimo o psihološko-istorijskom momentu. Mi smo sa Rusijom uvek bili saveznici, nikada nas nisu bombardovali niti ispalili metak. Nije to mala stvar i to u psihologiji naroda igra veliku ulogu, a da ne govorimo o odnosima dveju crkava. Mislim da svaka pametna politika treba o tome debelo da razmišlja — šta bi za Srbiju značio ulazak u NATO i do kakve bi radikalne podele došlo u srpskom društvu. Nije to za igranje i ne možete sve gledati kroz novac. Nije sve u životu novac, ima nešto što je tradicija, istorijska odgovornost i neki moralni stav prema svemu tome. Istorija je vrlo nemilosrdna disciplina i ona to uvek vrati — ko se ogreši, biva kažnjen“, zaključuje Miroslav Lazanski.