Amerikanci su, naravno, vrlo dobro znali da je globalizacija značila širenje prostora i da je u to vredelo ulagati. Bilbija dodaje da je i sam NATO bio poluga američkog uticaja nad Evropom, da je Evropska unija američka tvorevina.
„Alijansa je tobože služila za odbranu od Sovjetskog Saveza, ali zapravo ništa manje nije bila poluga držanja Nemaca pod kontrolom i služila je tome da Nemačka nikada više ne bude ono što je bila uoči dva svetska rata i kao glavni izazivač, potpaljivač dva svetska rata. Taj strah od Nemaca i njihovog uzdizanja nije bio samo američki, ali su ga Amerikanci ugradili u tu konstrukciju svoje dominacije, koja je imala upravo te dve šasije — EU i NATO“, rekao je Bilbija.
On dodaje da Tramp kao pregovarač ima svoj stil — prvo protivnika prepada, zastrašuje i onda polako omekšava i daje mu priliku da popušta pred onim što SAD traži.
„Zato smo imali uoči Briselskog samita Trampov napad na Nemačku, da je Berlin pod ruskom kontrolom, da Nemačka mora da izdvaja dva odsto bruto društvenog proizvoda za izdržavanje svoje vojske i NATO-a, a onda postepeno da idu i prema četiri posto. Ako Tramp ozbiljno razmišlja o onome što govori, da želi dobre odnose sa Vladimirom Putinom i sa Kinom, onda njemu ni za šta nisu potrebna ta četiri odsto, pa čak ni dva odsto.“
Urednik portala „Fakti“ tvrdi da se Vašington neprekidno bavi proizvodnjom straha, tvrdi da Rusija samo što nije ušla u Letoniju, Estoniju i Litvaniju, a naglašava da nikog ne zanima da li Rusija to zaista želi.
„Da joj ponude da bez ikakvih posledica uzme te tri baltičke državice, Putin bi verovatno rekao: Ne, hvala. To nam ne treba. Treba nam samo da se tamo smanji rusofobija i da ruske etničke zajednice imaju pravo da se školuju na svom jeziku.“
Bilbija smatra da se proizvodi strah i vrši pritisak, a da Tramp na taj način disciplinuje, mobiliše sve takozvane saveznike, a da su zapravo većina tih saveznika vazali i sateliti.
„Vazal je i Merkelova. Imam informaciju da je posle Drugog svetskog rata zaključen tajni sporazum između Vašingtona i svih koji dolaze na čelo Nemačke. Nemci su pokušali da se izvuku iz toga.“
Kao ilustraciju, Bilbija je ispričao i jednu anegdotu:
„Dok je Šreder bio premijer, Klinton je posetio najveću američku bazu u Evropi ’Ramštajn‘. Navodno je nemačku delegaciju, na čelu sa Šrederom, dočekala neka krupna Amerikanka sa činom pukovnika. Držala je listu rasporeda ko gde sedi i rekla: Za Vas gospodine kancelaru prva tri reda sa leve strane. Šreder je pitao da nije nešto pobrkala, jer je podrazumevao da će sedeti u centru. Zamolio ju je da proveri. Kad se vratila, rekla je da nemačka delegacija sedi levo. Šreder je pocrveneo kao paradajz i rekao: Gospođo, Vi niste shvatili da je ovo Nemačka. Seli su u centar i Amerikanci ih nisu pomerili. Šreder je to platio gubitkom mogućnosti za novi kancelarski mandat i njegova karijera se upravo na tome završila“, kaže Bilbija.
Tramp, kaže Bilbija, zapravo pravi ključnu prekompoziciju onoga što je bio atlantizam i onoga što je bio amerikanizam.
„On sve to hoće, koliko je moguće da zadrže, ali da troškove u znatno manjoj meri plaća Amerika. Sve ključne korporacije u Nemačkoj su na ovaj ili onaj način povezane sa američkim kapitalom i Tramp želi iz njih da izvuče što više novca.“
Bilbija zaključuje da se najverovatnije niko od saveznika SAD u ovom trenutku neće usuditi da pređe svoj Rubikon u odnosima sa Amerikancima, jer će to onda značiti unutrašnje potrese, a videli smo da je samo zbog migranata Merkelova jedva uspela da sastavi Vladu.
