Dok heroji ginu, ceo svet kliče milijarderu (video, foto)

„To je dvadeset prvi vek. To je internet. Slava je sve. Masovna proizvodnja obesmislila je tradicionalni novac… Slava je sve jer je tradicionalni novac podbacio. Slava je sve jer je ona poslednja konvertibilna valuta na svetu“, Džaret Kobek, roman „Ja mrzim Internet“.

Akcija spasavanja tajlandskih dečaka iz pećine Tam Luang, kojima su poplave zatvorile izlaz, završena je. Više od stotinu spasilaca učestvovalo je u složenoj akciji spasavanja. Saman Gunan, jedan od spasilaca, dao je i život pokušavajući da dečacima i njihovom fudbalskom treneru doturi boce sa kiseonikom.

Međutim, cela akcija tajlandskih vlasti pala je u senku čim je milijarder i vlasnik kompanija „Spejs iks“ i „Tesla“ Ilon Mask najavio da želi da se uključi u akciju spasavanja.

Mask je, nekoliko dana pošto je vest da su dečaci zarobljeni u pećini, preko Tvitera najavio da će se uključiti u akciju, tako što će poslati tim inženjera da pomognu u ispumpavanju vode iz pećine. Potom je ponudio „specijalne kapsule“ za izvlačenje dečaka u najkraćem roku, a na kraju je na Tviteru objavio kako u bazenu testira specijalnu mini podmornicu kojom bi izvukao dečake iz pećine.

Sve Maskove predloge tajlandske vlasti diskretno su odbile — mini podmornicu nazvali su nepraktičnom, ali uporni Mask ju je ostavio na Tajlandu „za ne daj bože".

Međutim, bez obzira što je Maskova mesijanska pomoć odbijena, uticaj koji je ostvario na društvenim mrežama, potpuno je zasenio one koji zaista učestvuju u akciji spasavanja dečaka.

Na društvenim mrežama ispada da je Mask, a ne Gunan pravi heroj, jer Gunan nije tvitovao svaki sekund svog angažmana u pećini Tam Luang, imao je pametnija posla — morao je da doturi boce sa kiseonikom dečacima i njihovom treneru. Mask je, sudeći prema enormnim količinama divljenja koje na njega izlivaju tviteraši sa svih meridijana, zapravo pravi humanitarac, a ne oko stotinu ljudi koji zaista rade na akciji spasavanja dece, koji su im doturali kiseonik, hranu, pružali medicinsku pomoć. Mask je uspeo da zaseni čak i dečake i njihovog trenera koji čame u špilji bez izlaza, koji drhte nad neizvesnom sudbinom i gledaju skoro sigurnoj smrti u oči.

I dok je Mask putem društvenih mreža promovisao svoje ekstravagantne ideje za spasavanje dečaka, spasioci su radili i izvlačili ih iz špilje. I što je više dečaka izvlačeno napolje, to je Maskov angažman postajao (tragi)komičniji — dok je najnoviji „biznismen — vizionar“ radio na Tviteru, spasioci su radili svoj posao.

Sada, kada je spasilačka akcija završena, misterija je kako su spasioci obavili posao bez Maskove pomoći — jer ceo svet zna šta bi Mask uradio.

Da budemo pošteni, jedan deo aktivista na društvenim mrežama, rekli bismo onaj manji, optužio je Maska za oportunizam i samopromociju.

Dva društvena fenomena jako su vidljiva na primeru Maskovog angažmana u akciji spasavanja dečaka — prvi se tiče pitanja šta je nagnalo tog biznismena da se nepozvan uključi u akciju; drugi se tiče uticaja društvenih mreža.

Odgovor na prvo pitanje leži u citatu iz Kobekovog romana sa početka teksta. Mask pripada grupi poslovnih ljudi, ekstravagantnih milijardera, poput Marka Cukerberga, Ričarda Bransona, Bila Gejtsa ili Stiva Džobsa, koji su, pošto su zaradili velike novce, osetili poriv da postanu slavni.

​Žeđ za slavom vodio ih je formiranju posebnog imidža, imidža donosilaca novog doba, modernih mesija koji žele da u skladu sa sopstvenim shvatanjima promene svet. Otuda Bilu Gejtsu ili Stivu Džobsu oreol modernih svetaca.

Žeđ za slavom, ali ne onom vrstom slave kojom su okruženi selebritiji, već mesijanskom, svetačkom, sveprožimajućom slavom, donosi im i profit — što se više ponašaju kao mesije, to će se više „Eplovih“ ili „Majkrosoftovih“ kompjutera prodati.

Sličan je i slučaj Ilona Maska, najmlađeg pripadnika te družine. Njegovi ekstravagantni, neki bi rekli, vizionarski projekti putovanja na Mars ili konstruisanje najboljeg električnog automobila na svetu nisu dovoljni — potreban je momenat u kojem Mask postaje spasilac, jer ako spasi 12 dečaka zarobljenih u pećini, postaje spasilac čovečanstva.

On je, zapravo, to i postao zahvaljujući zamagljivanju stvarnosti na društvenim mrežama, što je manir tog najnovijeg medija. Jer da je verovati Tviteru, u Americi je na vlasti Hilari Klinton, a ne Donald Tramp, u Rusiji Navaljni, a ne Putin, a u Srbiji Saša Janković, a ne Aleksandar Vučić.

Aktivisti na društvenim mrežama proglasili su, tako, Krimski most za nemoguć projekat, kao i pobedu nad teroristima u Siriji, a isto tako su predviđali glad biblijskih razmera zbog sankcija koje su zapadne zemlje nametnule Rusiji.

Baveći se tim fenomenom, ruski novinar Viktor Marahovski objašnjava da je „gubitnička Rusija“, u kojoj se sve raspada, aktivistima na društvenim mrežama potrebna, jer Rusija koja napreduje automatski ograničava njihovu slobodu i oduzima im psihološki komfor.

Ovakav trend nije svojstven samo ruskim aktivistima i influenserima, on je karakterističan za ceo svet.

Ako se stvarnost zamagljuje na takav način, onda ne treba da čudi da je Ilon Mask spasilac tajlandskih dečaka, a ne oni koji su stvarno radili na tome. Po tom principu Mask je stvarni heroj drame u pećini Tam Luang i oko nje, a ne spasioci, zarobljeni dečaci, njihov trener i nažalost pokojni Saman Gunan.