Ruski istoričar otkriva ko su zaista bile srednjovekovne ubice — asasini (foto)

Odmah nakon terorističkog napada 11. septembra zapadni mediji su počeli da pišu o novom fenomenu 21. veka — terorizmu, tražeći njegove korene u istoriji. Ideološki otac Osame bin Ladena postao je Hasan el Sabah, poznati „starac sa gore“, prvi poglavar reda asasina, dok se teroristi-samoubice porede sa pripadnicima šiitskog reda, koji su navodno ubijali pod dejstvom narkotika, polažući svoj život. Međutim, Holivud i zapadni mediji daju, kao i uvek, vrlo uprošćenu sliku ovog zagonetnog srednjovekovnog verskog reda.

„Red asasina se može smatrati državom. On je bio jedna grana pokreta ismailita, usled ozbiljnih unutrašnjih nesuglasica u ismailitskom kalifatu koji je formiran 909. godine i koji je obuhvatao Severnu Afriku, Palestinu i Siriju sa centrom u Egiptu. Nakon nekog vremena tamo je došlo do ozbiljnih nesuglasica u vezi sa nasleđivanjem prestola, zbog čega u 11. veku nastaje pokret nazarita u čast ubijenog najstarijeg sina kalifa Mustalsera Nazara. Njegove pristalice su činile jezgro tog pokreta, a kasnije su u Evropi počeli da ih zovu asasini“, objašnjava ruski istoričar Sergej Francuzov sa Peterburškog univerziteta.

Upravo u to vreme Hasan el Sabah osvaja tvrđavu Alamut — „Orlovo gnezdo“, koja se nalazi južno od Kaspijskog jezera i koja će postati budući centar asasina. Osim te tvrđave, oni su vremenom osvojili još oko stotinak nepristupačnih tvrđava duž takozvanog „šiitskog polumeseca“ — od Libana, Sirije, preko Iraka do Irana. Cilj im je bio — zaštita svojih jedinovernika — ismailita, koji su bili progonjeni u celom islamskom svetu. Nikad nisu ubijali narod.

„Što se tiče njihove ’terorističke‘ aktivnosti, ako se to uopšte može primeniti na Srednji vek, ona se potpuno razlikovala od delatnosti DAEŠ-a. Za nekoliko decenija je bilo ubijeno oko 100 ljudi. Druga stvar je što se radilo o predstavnicima elite: ili su to bili vladari ili veziri“, objašnjava istoričar.

U periodu od 1092. do 1162. godine po naređenju iz Alamuta ubijeno je ukupno 75 ljudi iz osam država. Najpoznatija su ubistva vezira Nizama el Mulka, fatimidskog kalife El Amira, kao i dva abasidska kalifa. U mnogim slučajevima akcije nazarita su imale karakter osvete zbog progona ismailita. Jerusalimski kralj Konrad Manferatski izgubio je život nakon što su njegovi ljudi napali i opljačkali ismailitske trgovce. Iako su asasini pre toga bili u savezu sa krstašima protiv egipatskog sultana Saladina (1138-1193), napad na njihove jedinoverce je stavio tačku na to savezništvo. Oni nikome nisu opraštali takve stvari.

Što se tiče verskih velikodostojnika, oni su ubijani jer su javno govorili protiv ismailita. Međutim, u nekim slučajevima su osim ubistva koristili i druga sredstva — novac. Poznat je primer kada je starešina jedne džamije u gradu Raj tokom propovedi prokleo ismailite. Tada je iz Alamuta poslat fidaj (ubica), koji je nožem napao imama u njegovoj kući. Žrtva je počela da moli da mu se poštedi život i zakleo se da nikad više neće ništa loše govoriti o ismailitima. Tada mu je fidaj, koji nije ni imao nameru da ga ubije, predao 365 zlatnih dinara i saopštio mu da će, u slučaju da bude poštovao zakletvu, svake godine dobijati istu tu sumu, a da ga u suprotnom čeka smrt. Nakon nekog vremena jedan od učenika pitao je imama zašto je prestao da govori protiv ismailita. Imam je odgovorio: „Prijatelju, oni imaju neosporne argumente. Nije pametno da ih proklinjemo“.

U ubistvu pomenutih 75 osoba učestvovalo je 118 fidaja, od kojih je većina za vreme atentata ili ubijena ili zarobljena, pa potom mučena do smrti. Priče da su ubicama pre nego što su ih slali na zadatke davali hašiš, nakon čega su se budili u vrtu punom hurija (prelepih devojaka), a zatim im govorili da će ih „starac sa gore“ zaista poslati u raj gde lepotice žive ako ispune zadatak, navodi samo venecijanski avanturista Marko Polo, koji nije baš pouzdan istorijski izvor.

„Nešto od toga je moglo biti. Korišćena je različita praksa, ne toliko narkotici, koliko hipnoza“, komentariše Francuzov i podseća da se opijum mogao slobodno kupiti i u evropskim apotekama u 19. veku.

Međutim, ne treba sumnjati da su ratnici tokom obuke primali fanatičko religiozno učenje, koje na mladog čoveka može imati uticaj koliko i narkotici. Tvorac reda Hasan el Sabah je bio vrlo obrazovan čovek, koji se osim tumačenja Kurana bavio i astronomijom i astrologijom. Kada su Mongoli osvojili Alamut, pronašli su ogromnu biblioteku sa retkim knjigama.

Što se tiče fizičke spremnosti, oni su bili jedni od najspremnijih ratnika svog vremena. Obučavali su se u različitim borilačkim veštinama, umeli su da rukuju svim vrstama oružja tog vremena. Tokom rešavanja zadataka, mogli su da se preruše i zadaju udarac kada se žrtva najmanje nada. To je bila njihova glavna prednost — iznenadni napad. Na velikog sultana Saladina je bilo izvedeno nekoliko neuspešnih atentata, zbog čega je on bio u stalnom strahu ko od njegovih sluga može biti asasin.

Kako svaka država ima svoj uspon i pad, tako je bilo i sa alamutskom državom. Poslednjih 90 godina svog postojanja ubijene su svega četiri osobe i ona se malo razlikovala od svojih suseda. A onda su došli Mongoli i pomeli sve pred sobom. Prvi se na njihovom putu našao Alamut, koji je osvojen, a pokret uništen.

Ruski istoričar je kategoričan da se osamsto godina posle nestanka tog reda „ne mogu praviti paralele između asasina i DAEŠ-a. Ta teroristička organizacija je produkt 21. veka i nema ništa zajedničko sa asasinima. Ni ideološki, niti organizaciono.

„Radilo se o pravom političkom teroru. Kao što su bili anarhisti na razmeđu 19. i 20. veka, kada su ubijeni i predsednik SAD Vilijam Makinli Mlađi, predsednik Francuske Sadi Karno, supruga Franca Josifa Sisi. Aktivnosti asasina se više mogu uporediti sa evropskim terorom“, zaključio je Francuzov i podsetio da su i jezuiti praktikovali politička ubistva.