O dugoj istoriji tog ansambla koji je uvek išao u korak s vremenom, o njegovom osobenom scenskom nastupu i putu koji umetnici prelaze da bi ga dostigli, razgovarali smo s umetničkim direktorom i načelnikom Ansambla Genadijem Sačenjukom, njegovim zamenikom Mihailom Maruševskim, glavnim dirigentom Nikolajem Kirilovom i solistima Ansambla, čuvenim tenorom Vadimom Ananjevom i mladim baritonom Maksimom Maklakovom.
Upravo ste nastupili ispred Hrama Svetog Save, prvi put pod otvorenim nebom Srbije, pred skoro 15.000 gledalaca. Publika je bila oduševljena i beskrajno zahvalna na poklonu koji ste joj podarili. Sad putujete u Bugarsku, kakvi su vam dalji planovi i kakva vas gostovanja očekuju nakon toga?
Mihail Maruševski: U jubilarnoj, devedesetoj godini smo obišli više od 60 zemalja. Planiramo i gostovanja u Poljskoj, Švajcarskoj, na jesen ćemo nastupiti u Turskoj. Već za sledeću godinu imamo zakazanu veliku turneju u Kini. Za mart je planirano gostovanje u Izraelu, pa u Francuskoj, Belgiji, Nemačkoj. Već tradicionalno, na svake dve godine, putujemo u Češku, Slovačku i Mađarsku.
Rekli ste nam da analizirate mentalitet naroda pred kojim nastupate kada razmatrate repertoar. U kom smislu?
Mihail Maruševski: Važno je da određeno delo zvuči kako treba, zemlje su razne, jezici su razni, interesovanja su različita. Ambasade i zemlje koje nas pozivaju često nam predlažu da izvodimo himnu te zemlje, nekome se dopadaju isključivo narodne pesme, a bilo je slučajeva da takve pesme jednostavno ne odgovaraju repertoaru. U svakom slučaju, uvek smo spremni za kompromise.
Na koji način pripremate pesme koje birate za određeni program, posebno kada ih izvodite na stranom jeziku? Koliko je vremena potrebno da biste dostigli taj visoki nivo koji vidimo na sceni?
Vadim Ananjev: Sve te pesme pripremamo više od mesec dana, jer se bavimo svim nijansama. Bio je, recimo, u istoriji našeg Ansambla slučaj kada sam pevao na korejskom jeziku. To je bilo u Južnoj Koreji. Imajući u vidu moj izgled, koji podseća na istočne korene, pitali su da li su mi roditelji Korejci. Ne, ja sam Rus, ali, eto, radili smo na tome i uspeo sam da izvedem pesmu prilično verno fonetici korejskog jezika. Kada smo bili na gostovanju u Sjedinjenim Američkim Državama i u Kanadi i izvodili njihove himne, na koncertu je bila prva dama Amerike Barbara Buš. Kada je čula američku himnu u izvođenju Ansambla „Aleksandrov“, bila je oduševljena i rekla je da bi sa zadovoljstvom služila u Crvenoj armiji. To je doslovna izjava.
Šta je najupečatljivije na vašim probama, kako se pripremate zajedno, ako imamo u vidu da to nije samo hor, nego i orkestar i plesači?
Nikolaj Kirilov: Svako muzičko delo u početku se priprema po delovima. Zatim se pravi zajednička orkestarska proba. Na isti način se pripremaju i članovi hora, solisti i baletski umetnici. Postoji nepisano pravilo da se ne sme dolaziti na zajedničku probu ukoliko se ne poznaje odlično materijal i repertoar, jer bi to bilo gubljenje vremena. Trudimo se da naše probe budu plodotvorne i interesantne. Iz tih činilaca počinje da se stvara konačna izvedba. I kada smo sve to sabrali i čuli, tek tada postajemo svesni šta smo zapravo napravili u celini. Ali poslednju korekciju vrši zapravo publika jer se delo prvi put u celini izvodi pred njom. Ima slučajeva da nakon nekog javnog izvođenja dopunjavamo delo raznim elementima. Ne dolazimo tako brzo do konačne forme dela. Neka dela dostizala su svoju konačnu formu ne nakon nekoliko meseci nego nakon nekoliko godina.
Imate ogroman repertoar, veoma širok i raznovrstan. Interesuje me da li imate omiljene pesme, one koje svi članovi hora i Ansambla izvode s velikim zadovoljstvom?
Genadij Sačenjuk: Ja ću odgovoriti na ovo pitanje: naš repertoar sada čini skoro 3.000 pesama i koreografija, a omiljenih među njima ima — blizu 3.000. (smeh)
Da li imate poseban režim života, kako sve to o čemu govorite uspeva da se smesti u jedan običan ljudski život? Kako uspevate da pomirite privatni i profesionalni život?
Genadij Sačenjuk: Čovek koji radi u Ansamblu „Aleksandrov“ živi veoma intenzivno. To je veoma ispunjen život koji podrazumeva kretanje između raznih zemalja i gradova, to je sve uvek prilično naporno. Fizički to nije lako izdržati, potrebna je ogromna snaga organizma da bi se takav teret izdržao, ne samo fizički, nego i emocionalno.
Maksim Maklakov: Kaže se da je akademsko pevanje kao rad u teretani. Naš kolektiv je akademski i moramo veoma mnogo vremena da provodimo na sceni. Zbog toga je neophodno bavljenje sportom. U mom slučaju je to plivanje, obavezan je odlazak na bazen, minimum dva puta nedeljno vežbe u teretani, da bih se dobro osećao. Što se tiče ličnog života, hm, čovek pre svega daje sebe za umetnost. Lični život ide donekle u drugi plan. Sada skoro mesec dana neću videti svoju porodicu, ali to je sve za dobrobit umetnosti, kulture. Ja imam dvoje dece, dečaka i devojčicu. Moja deca s velikim zadovoljstvom gledaju tatu kada izađe na scenu ili kada prikazuju naše nastupe na televiziji. Moj sin ume da peva sve pesme „Aleksandrova“, ćerka je još mala. Naša misija kao umetnika jeste da širimo akademsku umetnost u mase. Zbog toga mislim da je veliko blago baviti se ovim poslom.
Sarađivali ste s mnogim vrhunskim svetskim umetnicima, među kojima nisu samo operski pevači nego i mnoge pop i rok zvezde.
Genadij Sačenjuk: Da, bilo ih je veoma mnogo, ali želim da navedem jedan primer. Francuska šansonjerka Mirej Matje je počela svoj rad na velikoj sceni upravo nastupima s Ansamblom „Aleksandrov“. Zatim, Helena Vondračkova, koja je na svim koncertima s nama kada nastupamo u Češkoj i Slovačkoj. Italijanski pevač Toto Kotunjo, “Lenjingradski kauboji“ — veoma uspešan projekat, koji je u početku delovao neostvarivo, čak i veoma rizično, otvorio je nove stranice u istoriji Ansambla.
Kakav je bio početak rada Ansambla „Aleksandrov“ pre devet decenija i koji su trenuci najupečatljiviji u toj dugoj istoriji.
Genadij Sačenjuk: Ansambl je osnovan 1928. godine, a jedan od osnivača i rukovodilaca kolektiva je bio Aleksandar Vasiljevič Aleksandrov. On je obavljao funkcije hor-majstora, dirigenta, kompozitora. Upravo su kompozicije Aleksandra Vasiljeviča Aleksandrova koje se i danas izvode i dalje veoma sveže i aktuelne. On je autor himne Ruske Federacije, koja je od 1944. godine bila himna Sovjetskog Saveza, a potom Rusije. On je i autor pesme „Sveti rat“, koja je takođe poznata u svim krajevima sveta. Ansambl je već 1937. godine imao 200 ljudi. Prvo putovanje je bilo u Pariz i tamo je kolektiv osvojio gran pri. Tako je Evropa otkrila taj sovjetski hor. U periodu od 1941. do 1945. godine, kada je ceo Sovjetski Savez činio sve što može za pobedu, „Aleksandrov“ je bio razbijen na četiri koncertne brigade, išli su na front, nastupali su na pozadinskim položajima, podižući moral borcima i doprinoseći velikoj pobedi. Usledile su godine obnavljanja zemlje nakon razornog rata i Ansambl je, naravno, imao pesme koje su bodrile taj radni polet… „Aleksandrov“ je uvek bio učesnik razvoja, obnove i čitave istorije naše države. Od 1946. godine, više od 40 godina, Ansamblom je rukovodio sin Aleksandra Vasiljeviča — Boris Aleksandrovič Aleksandrov, takođe poznati dirigent, horovođa, kompozitor. On je napisao mnogo poznatih kompozicija koje su u repertoaru Ansambla. Oslanjajući se na temelj koji su postavili naši osnivači, danas se trudimo da razvijamo taj žanr pesme i plesa i da odgovorimo na savremene izazove.
